Афирмација демократије

„Демократија је најлошија државна форма, ако изузмемо све остале.“

Овај цитат приписује се бившем британском премијеру Винстону Черчилу. Он тиме наглашава битан фактор: нигде не постоји перфектна демократија, али упркос свим садашњим критикама демократија је најуспешнији поступак мирног решавања конфликата. И свугде у свету, у најразличитијим регионима и системима, људи се позивају на демократију.

Демократија живи од сарадње њених грађана. Предуслов било каквог ангажовања је знање. Само онај ко познаје механизме и институције у демократској држави може допринети својим ангажманом. Због тога се преношење ових знања убраја у најважније задатке политичког образовања, чији је циљ пунолетан грађанин.

Основна права и демократија

Није увек случај да се та веза између демократије и основних права види како је то само по себи разумљиво. Камен темељац састоји се у томе да основна права онемогућавају држави уплив у подручја приватног и друштвеног живота, док се управо у државном деловању конституише суверенитет народа. Већ у Француској револуцији било је стремљења да се Декларацијом о људским и грађанским правима замене одреднице о општој и сувереној вољи народа. Овде два принципа долазе у конфликт: демократско првобитно право да се може учествовати у одлукама које се тичу заједнице, и захтев основних права да се не буде на располагању држави. Очигледно је да нема једноставног пута који води из ове контраверзе. Да би се диференционалније разумеле везе између демократије и основних права неопходно је појам демократије схватити вишедимензионално.

Демократија као форма владавине

Ако пођемо од тога де демократија није укидање власти, него легитимисање државне власти од народа, и онда су основна права у овој форми владавине људи над људима ипак пољуљана, с обзиром да се и власт која је легитимисана од народа може злоупотребљавати. Пошто чак и правно регулисана влада и управа може починити неправду, грађанину је потребна заштита. Пошто политичке процесе и то управо оне у демократији карактеришу интересни конфликти, сасвим је разумљиво да истовремено реализовање суверенитета народа и индивидуалних слобода са собом носи велике напетости, при чему су индивидуалне слободе готово увек у опасности.

Демократија као форма владавине у себи садржи и принцип да већина на изборима и код гласања надгласава мањину и проводи своје одлуке. Мишљења мањине људи у зависности од положаја имају најмање (основно) право: она у смислу права на слободу морају и даље да постоје и у смислу општег благостања морају се узети у обзир. Осим тога, она морају да задрже шансу да постану већина. Услови за ово су слобода мишљења и слобода уједињавања. Тиме је заштита мањина – често именована основним принципом демократије – директни продукт основних права. Различитости овог принципа, чисто право егзистенције, увезивање у опште благостање, те стварање претпоставки за промену мишљења и моћи, показују да управо основна права постају конститутивни елементи демократије.

Означимо ли демократију као државну форму у којој је владавина ограничена временски, стручношћу и просторно (федерализам), онда су основна права најпре маркације границе, на којима слободе долазе у опасност. Њихова функција се не задржава само на томе, већ иде даље самим тим што се уз помоћ основних права у уставном поступку ограничавају државне власти. Ту, на пример, спадају расподела власти, обавеза поштовања Устава или гаранција правног пута. Основна права у овом смислу нису ништа друго него демократија, дакле не стоје у одређеном „односу“ наспрам демократије него су њен интегрални дио.

Демократија као метода легитимисања власти

По схватању форме власти демократија у једној другој димензији значи „поступак легитимисања контроле и критике политичке власти“. Демократија се не састоји само од избора, него и од низа поступака пре избора који су комуникацијске природе, поступака који би се могли описати као изградња политичке воље, и поступака у којима је пожељно учешће друштвених групација. При томе основним правима која треба да штите и подупиру ове комуникацијске поступке припада један од конститутивних задатака демократије. Под тзв. основним правима комуникације слобода мишљења, без које је немогуће замислити демократију, опет игра велику улогу. По државно-правним учењима мера те слободе постаје критериј развоја демократије – што се у „младим“ демократијама врло јасно види. Она омогућава критику политичких одлука за које се сматра да су неправедне, транспортује жеље друштва у области политичког одлучивања и захтева објашњења за донесене одлуке.

Ова права комуникације не штите само слободу мишљења појединца, него и слободу мишљења групација у које се људи укључују ради очувања интереса.

Демократија као поступак добијања права

Политичко уређење се успоставља тиме што различити друштвени интереси у поступку добијања права постају обавезујућа правила. Како изгледа овај поступак добијања права је одлучујуће у карактерисању друштвеног уређења као демократског, апсолутистичког или тоталитарног. Унутар демократских поступака мора се разликовати између плебисцитарних и репрезентативних.

У односу основних права и демократије парламенти као законодавна инстанца се могу оценити различито: са једне стране они доносе законе уз помоћ којих се основна права могу лакше очувати и гарантовати, а са друге стране они тим законима ограничавају основна права. Овде дотичемо питање често постављано у демократији, питање о поверењу или неповерењу  влади.

Управо овде осигурање основних права правним поступком игра велику улогу. Као примери могу послужити енергетска и саобраћајна политика. Код обе ове области нешто даље налазимо поље заштите основних права, тј. осигурања основних потреба за топлотом и омогућеним кретањем. Са друге стране су опет границе које се дотичу ограничења основних права, на пример права на телесну неповредивост. Пут који води из ове дилеме је бар теоретски учешће грађана, којих се директно тиче одређена мера,тј. њихово одлучивање колико су спремни да се нагутају лошег ваздуха у замену за саобраћајницу.

1: Шта је демократија?

Да бисмо одговорили на ово основно питање, представимо себи једно људско друштво. Једно овакво људско друштво, које познаје свако он нас је породица коју чине отац, мајка и дете. Једна таква породица станује заједно, једе заједно, живи заједно. При том настају проблеми, које сви познајемо. Ко ће изнети смеће, који ће се програм на телевизији гледати и слични. Ко одлучује шта ће се учинити?

Ту постоје две могућности. Једна је да одлучује појединац, јер се он може супротставити осталим члановима породице. Тако, нпр. онај ко држи даљински управљач од телевизора у руци, одлучује који ће се програм гледати на телевизији.

Али, може бити и другачије. Могу одлучивати сви заједно. У нашем примеру постоји, дакле, могућност да се породица одлучи за један програм, а онај ко у руци има даљински управљач само бира програм који су сви заједнички одабрали.
Једнако као у нашој малој породици проблеми заједничког живљења постоје и у већим заједницама као што је становништво једне државе. И у тим заједницама морају се донети одлуке. Међутим, ту се не ради о телевизијском програму, него о државном програму, дакле, о ономе што се дешава у оквиру једне државе.

У оквиру државе постоје исте могућности које смо имали у оквиру наше мале породице. И овде је прва могућност да једна особа одређује шта ће се радити, односно она особа која у руци има даљински управљач. Назовимо ту особу једноставно владар, јер он влада државом, односно одређује програм. Овај владар има велику моћ и влада остатком људи, становништвом државе. При томе становништво нема шта пуно да каже, оно једва да има нека права. Оно не долази у посед даљинског управљача и због тога мора допустити владару да самостално одлучује о програму.

Неправедно, зар не? Али, постоји и друга могућност. Могућност по којој сваки човек има права, а самим тим и мало моћи. Сви заједно одлучују ко ће бити владар којем на одређено време дају своју моћ, да би он могао почети са владиним програмима. Ипак, владар то може само ако је становништво сагласно с тим. Он не може почети са неким програмом који ограничава или одузима права становништву.

То себи можемо представити на следећи начин. Сваки грађанин има једну батерију. Онда они пронађу неког од владара којем дају велики даљински управљач. А том даљинском управљачу потребно је много батерија да би могао функционисати. Због тога грађани владару посуђују своје батерије. Дакле, владар може користити даљински управљач само онолико дуго колико му грађани посуђују своје батерије.

Кад се батерије испразне, а владар не добије нове од својих грађана, онда он не може више владати. У сваком случају грађани треба добро да размисле пре одлуке да ли ће или неће свом владару дати нове батерије.

То су два начина како може изгледати заједнички живот грађана и владара. За обе форме може се наћи мноштво примера. Прва могућност, диктатура, у којој грађани једва да имају нека права, била је присутна у Европи до краја 18. века. Тек тада људи су почели схватати неправедности тог система.

Тек тада унутар Европе проширила се друга могућност, демократија – са батеријама – , иако је она сама стара већ 2000 година.У 20. веку она се почела примењивати у све више земаља широм света.

2: Како се развила демократија?

Антички грчки градови-државе, пре свега Атина, важе као колевка демократије која је по томе стара више од 2500 година. У овој основној секвенци биће речи о њеној променљивој историји.

При томе ћемо се орентисати по већ увреженој подели историје на антику, Средњи век и Ново доба.

3: Шта су карактеристике демократске државе?

Бавили смо се питањем: „Шта је демократија?“. Видели смо да има много начина на које се демократија може остваривати у појединим државама. Идеална форма не постоји. Демократија је нешто што је израсло у току историје и то је задатак за сваку заједницу који се никада не завршава.

Следећих шест елемената могу се означити као језгро демократије при чему свих шест елемената зависе један од другог. Један без другог се не могу замислити. Демократско друштво такође спада у демократију која функционише.

Избори

Сва власт у демократији произилази из народа. Народ бира владу на одређено време. Избори су ознака демократије.

Парламент

Изабрани представници долазе у парламент и морају доносити законе, одлучивати о буџету итд.

Влада

Ни једна држава не може опстати без владе и управе која јој припада и која проводи законе.

Опозиција

Опозиција стоји насупрот владе, контролише је и покушава да буде боља алтернатива за народ.

Расподела власти

Систем Checks and balances“ брине о томе да у демократској држави не дође до превелике концентрације власти, јер власт води до њене злоупотребе.

Правна држава

У демократији је сва власт везана за законе и право. Чак и суверенитет народа у основним правима има своје границе.

Изборно право

Изборно право једне државе прописује како избори изгледају до појединости и на који начин се гласови прерачунавају у седишта у парламенту. У свакој држави то је регулисано друкчије и има изузетан утицај на структуру владе и парламентарног система. Оно што је заједничко свим земљама је да владавина може бити само владавина на ограничено време. Због тога избори морају бити организовани редовно у одређеним временским размацима. Народ мора имати могућност да владу разреши дужности мирним путем кад више није задовољан њеним радом.

Услови за демократске изборе

Мора се пазити на чињеницу да није сваки избор демократски. За изборе у демократском систему постоје критерији којих се мора придржавати да би избор био демократски. Демократски избори морају бити тајни, општи, једнаки и слободни.

Бирати значи учествовати у одлуци

Онај ко не изађе на изборе одриче се права да одлучује о својој сопственој будућности. Он мора прихватити одлуку коју донесу грађани који бирају. Тиме он сам себе проглашава недораслим.

Онај ко жели променити нешто по питању ситуације у друштву, мора бирати, а понекад учинити и много више. Ако се сопствено мишљење бирача појединца након избора покаже као мишљење већине, ако дакле, победи на изборима, онда дотични бирач мора постати активан и заступати то мишљење. Јер многи бирачи могу свој глас дати не само у избору заступника у парламент, него у још много других свакодневних ствари. Дорастао грађанин који је неопходан за живу демократију схвата и обавља овај свој задатак.

У демократији власт произилази из народа. Њено провођење у правилу је препуштено одабраним заступницима, који су окупљени у парламенту. Њихов најважнији задатак је уређење политичке линије једне државе, коју они дефинишу законима (законодавна функција). Због тога се парламент означава као законодавна власт (легислатива).

Пошто је парламент легитимисан директно избором народа, он игра одлучујућу улогу при додељивању осталих функција власти (изборна функција). То посебно важи за владу која се у парламентарним системима бира од представника из парламента и која је онда одговорна парламенту.

Осим тога парламент има контролу над другим органима (контролна функција), да они не би деловали по својој самовољи и против интереса народа. При томе се прво мора одредити, која је то воља народа. За то, пре свега, постоје редовни избори, а осим тога задатак је парламентараца да у току различитих разговора и дебата заступају мишљења и интересе својих бирача (функција артикулисања), те да установе шта жели већина народа (која је заступљена са већином парламентараца). Осим тога, заступници у парламенту имају задатак да обавесте јавност о проблемима који настану у држави , те да организују јавне дискусије на ту тему (функција образовања политичке воље). У току тих јавних дискусија измењују се аргументи, тако да грађани могу имати увида у постојеће проблеме и информисати се на тај начин.

Приказује преглед функција парламента.

Следећи текст расветљава поједине задатке парламента:

У оквиру законодавне функције парламент може предложити неки закон (право иницијативе). Различитим органима може се дати то право. У парламентарним демократијама ово право, поред парламента, има најмање још и влада. То је повезано тим да влада у парламенту готово увек има већину, тако да њени приједлози закона имају велике шансе за успех.
Након предлагања закона он се у парламенту ставља пленуму на разматрање. При томе често дође до побољшања закона. И коначно, гласа се о предлогу закона. У нормалном случају за усвајање закона потребна је релативна већина. Уколико се закон тиче неких битних области, као нпр. Устава, онда је потребна већа, квалификована већина (нпр. двотрећинска већина). Уколико се постигне потребна већина предлог закона постаје важећи закон .

Изборна функција

У парламентарној демократији заступници у парламенту бирају шефа владе, а понекад и целокупну владу. Тиме је влада зависна од већине у парламенту, а заступници својим избором могу имати велики утицај на политички правац владе. Осим тога, они углавном имају могућност да опозову шефа владе или распусте целу владу.

Парламент не бира само владу, он често бира и чланове највишег суда. Тим избором органа осталих власти од парламента легитимишу се индиректно и дотични органи. То значи да народ не може директно бирати шефа владе и највишег судију. Народ о томе одлучује индиректно путем парламента, тако да су тиме шеф владе и највиши судија индиректно изабрани од народа. Они су легитимисани да доносе одлуке за народ

Контролна функција

У оквиру класичне науке о расподели власти, парламент (легислатива) контролише извршење закона од стране владе (егзекутива). Да би могао обављати ову контролну функцију, парламент поседује различита средства, која су у свакој држави друкчија. Парламент може наредити истрагу, обратити се највишем суду – трећој врсти власти (јурисдиктивна), или опозвати владу.

Међутим, пошто је у модерним парламентарним демократијама влада у парламенту заступљена готово увек са већином, тако да контролу не проводи парламент него опозиција у парламенту, дакле, мањина контролише већину.

Функција артикулисања и изградње воље

Парламентарци имају задатак да артикулишу политичка настојања народа и вољу бирача. У идеалном случају бирачи осећају да их заступа она или ова фракција у парламенту, те да је веза између њих и изабраних врло уска.

Јавним седницама, давањем извештаја, те циљаним информацијама о свом раду парламентарци покушавају информисати грађане и на тај начин помажу процесу изградње политичке воље код грађана.

Влада и управа по традиционалном разумевању егзекутива убрајају се у важне елементе државе. Како треба да изгледају влада и управа у једној демократској држави? О томе се говори у следећем тексту.

Влада и управа: Инструменти власти

Свуда, где год егзистирају људске заједнице постоји потреба за управом. По искуствима из историје овај задатак могу обављати или само појединци или један врло мали круг људи. Само тада је могуће да се у оквиру заједнице доносе одлуке и да се расправља. Већи гремиј, као што су парламент или целокупни грађани једне државе, може контролисати ове процесе, те одређивати правила деловања и правце одлука, али они не могу заменити владу.

Влада је опет способна да пронађе решења и да влада само под условом да се њене одлуке испуњавају. У току пораста држава и пораста државних задатака, те компликовања питања саживота људи, развио се још један државни апарат, подређен влади – државна управа, која је у међувремену добила толико задатака и толико на значају да се на егзекутивном нивоу влада и управа разликују и институционално. У модерним демократијама заједнички задаци управе и владе су свакодневница. У обе институције грађани срећу државну власт.

Историја нам је показала заиста различите форме владе. Тек у последња два века уврежило се мишљење да владе морају бити успостављане на временски ограничен рок, те да подлежу контроли. У доба апсолутизма краљеви и кнезови владали су суверено без обвезе/обавезе правдања својих одлука пред својим потлаченима. Због тога се ту говори о аутократским владама, насупрот републиканских и конституционалних, какве познајемо из модерних демократских система. . У садашњости она није ништа друго до владавина водеће већине у парламенту, која произилази из парламента и на тај начин и заузима одређене проценте места у влади. Али, чак и када влада произилази из директног избора народа, као што је случај са америчким системом, где владу представља председник, ипак се задржава контрола од парламента, тако да амерички председнички систем није ништа друго до варијација владе која је ограничена у својим моћима и изабрана само на одређени период.

Ако неко са добрим разлозима тврди да Тип парламентарне или предсједничке демократије представља најатрактивнију форму политичког водства, мора ипак признати да се чак и у нашем веку доживљавају падови у аутократске форме владавине. То не важи само за војне диктатуре које се увек поново појављују као у случају пољског Пилсудски у доба између два светска рата, него и за нове форме тоталитарних режима , какви су се изградили у националистичкој  Немачкој и Стаљинистичкој Русији.

Овде се чак постигао нови ниво аутократске владавине, јер је уз помоћ модерних техничких средстава потпуно успела централизација свих државних инстанци и готово потпуна манипулација друштвеног живота. Контрола дотока информација путем апарата државне безбедности угушила је сваки покушај независне изградње мишљења и воље код становништва, те присилила становништво на прилагођавање и покоравање.

И данас, неки делови света живе под аутократским режимима. Али, нема сумње да опозиционе снаге увек као нит водиљу узимају слику политичког уређења у којем је влада изабрана на одређен период, подложна променама и где ју је могуће позвати на одговорност. Воља човека да сам одређује своју судбину, те да има једнакоправност и социјалну сигурност окреће се све више против самовоље и апсолутизма, што по демократским мерилима нису дозвољене форме државног уређења. Зато за диктаторе више нигде на свету нема сигурне будућности, како год да се чинио јаким њихов систем владавине.

Демократско-конститутивно политичко водство и стручна управа делују свакодневно једна са другом и једна поред друге из чега произилази практичан део државне делатности и државне власти. Она, државна власт, одговорна ја вољи народа и условима живота њених грађана. Тиме долази до перманентног конфликта између демократских импулса и захтева за државним услугама. Тај конфликт мора се стално решавати у корист обе стране јер обе припадају држави и обе су претпоставка за демократску заједницу.

[преузето из: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Водич кроз модерне демократије, Саставни делови слободног државног уређења, Bonn 1990.]

Приближили смо се питању: „Шта је демократија?“ уз помоћ једног поређења. Онај ко има даљински управљач влада и одлучује који ће се телевизијски програм гладати, али су му потребне батерије оних којим влада да би његов даљински управљач функционисао.

Уколико он њих не задовољи онда му они при следећем избору више неће дати батерије, него ће изабрати другог владара који ће излазити у сусрет њиховим жељама и потребама.
Ако се сад упитамо какву улогу игра опозиција унутар једне државе онда можемо рећи да опозиција има задатак да контролише владара. То значи, опозиција пази да владар заступа интересе оних којима влада, оних од којих је на одређен временски период добио батерије. Она критикује одабрани програм и покушава појаснити који би то она бољи програм одабрала да су јој дате батерије. То значи, опозиција формулише програм који представља алтернативу програму оних који тренутно владају, с надом да ће се њен програм већини бирача више допасти него програм тренутне владе, тако да на следећим изборима она постане влада, а садашња влада њој опозиција.

Следећи текст Wалдемар Бессон-а и Готтхард Јаспер-а представља начине функционисања, задатке и проблеме опозиције унутар демократске државе:

  1. Влада и опозиција
  2. Опозиција као супротна власт
  3. Опозиција као алтернатива
  4. Контролна функција опозиције
  5. Проблеми опозиције
  6. Грађанске иницијативе и нови социјални покрети
  7. Опозиција у демократској држави

Опозиција: Политичка алтернатива

Влада и опозиција

Да је влада демократије у вођењу унутрашње и вањске политике увек влада партије, то се не може приметити нигде тако добро као у постојању парламентарне опозиције, која иступа против већинске владе у парламенту. Тек влада и опозиција заједно чине у нормалном случају целокупност политичких снага једне нације. Опозиција је – речено је с правом – поред владе други покретач политике. Постојање опозиције спречава да се владајућа партија идентификује са државом, да постане државна партија и да своје интерпретације општег добра прогласи јединим важећим и апсолутним.

Два основна убеђења која спадају у основне елементе демократског државног уређења одгојила су институцију парламентарне опозиције. Ту је најпре убеђење да демократија добија на динамици уз помоћ социјалних и политичких конфликата. Тек у сталној борби мишљења  долази се до политичких тачака уз чију помоћ се могу решити настали проблеми.

Опозиција као супротна власт

Опозиција коју је демократија омогућила и коју сматра неопходном заснива се на основним искуствима политичког живота.  Ко сматра да постоји принципијелна опасност од злоупотребе неограничене моћи, мора видјети опасности и у демократији које треба пресрести систематичном контролом власти. Она сила која има највише утицаја и која је најважнија у контролисању државне власти је парламентарна опозиција. По претпоставкама англосаксонског парламентарног теоретичара 18. века, заправо проналазача парламентарне опозиције, влада и опозиција разликују се и по сталној тензији између онога ко поседује власт и онога ко је не поседује. Демон моћи опасан је само за владу, за онога ко је поседује, јер са собом носи опасност корупције. Спречити овакав развој – задатак је опозиције. Институционалисањем опозиције треба да буде осигурана слобода, тако што ће се природа човека, посебно природа човека који је на власти спречити да крене путем који би слободу одвео у анархију или у деспотију.

Идеја парламентарне опозиције због тога представља покушај да се превазиђу недостаци човека, те да се заједници истовремено осигура чињеница и критика, дело и оцена. Опозиција са своје стране преузима једну улогу политичког водства, што је у Енглеској изражено државним платама за опозицију и титулом „Хер Мајестy’с Оппоситион“. С правом је институционализација ограничења моћи у парламентарном режиму стварањем опозиције названа „нејсретнији проналазак не превише богатог инвентара политичких институција“ (Otto Kirchheimer).

Опозиција као алтернатива

Сигурно није случај да се идеја опозиције развила у Енглеској, земљи класичног двопартијског система. Јер у двопартијском систему игра између владе и владајуће партије с једне стране, те опозиционе партије с друге стране може изузетно добро да функционише. Опозиција у оваквом систему у правилу нема шансу да смени владу за време легислативног периода, док год се влада може са сигурношћу ослонити на већину своје сопствене партије. Али, то не сужава политичке могућности опозиције. Она на владу делује довољно већ и самом чињеницом да се у случају неуспеха владе она на следећим изборима спрема да буде изабрана уместо владе. Због тога она у парламенту критикује мере владе и представља бољи програм да би осведочила бираче да ће они направити добро самима себи, ако, што је пре могуће, изаберу нову владу. А могућност да она (опозиција) при следећем избору заиста дође на власт покреће опозицију да у критиковању владе заиста буде оштра. Влада се с друге стране мора, такође, борити за поверење бирача. Критика опозиције у парламенту присиљава владу на одговор, тј. на постављање новог тежишта своје политике. Неретко се дешава да влада под притиском аргументиоване критике опозиције промени своје позиције. Често се дешава да влада искористивши критику опозиције и променивши своје позиције добра дела која из тога произилазе припише себи, на велико незадовољство опозиције, али се тиме истовремено постиже боље стање за заједницу. Све ово се дешава пред очима бирача, који ће као судије сваких четири или пет година да донесу одлуку ко је победио у игри између опозиције и владе. Да би им се дао материјал за такву одлуку говори из парламента се често намерно, али и с правом преносе у јавности.

Контролна функција опозиције

И свакодневни политички посао опозиције у парламенту је од великог значаја. Пошто је влада произашла из партије која у парламенту има већину или из коалиционих партија, те партије имају јако мало разлога и воље да строго контролишу владу (егзекутивну власт). Ту функцију мора преузети опозиција, а једино у председничком систему какав је у Сједињеним Америчким Државама ту функцију преузима целокупан парламент. Јер стварна линија раздвајања у парламентарним системима не раздваја владу и парламент, егзекутиву и легислативу, него она раздваја владу, владајућу партију или коалицију на једној и опозиционе партије на другој страни. Класична расподела власти замењена је „виталном расподелом власти“, о чему ће још детаљније бити речи. Контролне могућности опозиције се не смеју преценити. Само ретко опозицији успева да на своју страну придобије потребну већину која ће гласати против владе. Али, већ сама јавна критика или претња због неког стања може јако деловати.

Парламентарна опозиција има директан утицај на законодавство. Промене Устава у правилу зависе од одобравања опозиције. Али, и у нормалном законодавству опозицији успева да уз помоћ једног крила владајуће партије битно промени нацрте закона владајуће партије. Она (опозиција) онда преузима улогу адвоката за интересе оних на које влада  није обратила довољну пажњу, те осигурава слободну и опширну дискусију о насталим законодавним проблемима. Чак је могуће да опозиција помогне влади која наиђе на отпор сопствене партије јер је предложила неке промене до којих је дошла пратећи критике опозиције.

Да би заиста могла деловати опозицији су потребна одређена парламентарна права. Она мора бити осигурана пред триковима већине око пословника, и мора имати довољно простора да у парламенту може представити своју критику владе, добити податке и изнети своје предлоге. Пре свега, у изборној кампањи опозиција мора имати исте шансе као владајућа партија, једнак приступ штампи, радију и телевизији, те мора слободно изражавати своје циљеве у јавности.

Међутим, правна заштита једнакости шанси и делотворна заштита одређена за мањину у парламенту саме нису довољне да би осигурале једнако простора како владајућој партији, тако и опозицији. Обе морају поштовати „фаир плаy“ који је вежбан у дугој традицији демократског друштва, те морају респектовати основе политичког стила и демократског поступка.
Мора се пазити да се не успостави одређени модел супротности између владе и опозиције. Енглески модел се не може пренети на сваки партијски систем и систем владе. И у вишепартијским системима може постојати могућност институционалисане алтернативе и парламентарне опозиције као коалиције владе и каоалиције унутар других парламентарних група. Међутим, овде јако ретко долази до чисте поделе, те је стога у вишепартијским системима тешко повући јасну линију између фронта владе и опозиције.

У државама са двопартијским или двогрупним системом партија – где велика владајућа партија са још неколико мањих стоји насупрот опозиционе партије или групе опозиционих партија – процес промене владе је данас веома отежан. Клупе опозиције су постајале све тврђе и тврђе. У основи се мора јако пазити да се шансе опозиције у данашњим демократским државама не процене потпуно неумерено и погрешно.

Проблеми опозиције

Раније је важила реченица: – Постати влада. Ко је седио у опозицији тежио је ка овом процесу постајања владом. Данас се чини да преузимање одговорности владе има сасвим друге консеквенце. Могућност, да опозиција дође на власт постала је мања. Узроци за то леже у могућностима владајућих партија да у проналаску различитих интереса осигурају своје позиције и за следеће изборе. Изборни програм није одлучујућа претпоставка за добијање већине на изборима, него задовољавање интереса бирача и испуњавање њихових жеља, па чак и дељење предизборних поклона. Ово је једна од слабости парламентарног система. Његови критичари сумњају да унутар њега постоји још довољно диманике и шанси да би се одиграла промена власти. Они стога захтевају основну промену социјалних предуслова политичког уређења да би се осигурала иста шанса успона за све. Англо-саксонски примери, још увек показују да је промена власти могућа унутар постојећих друштвених односа. Али, опрез је на месту. Постоји доза опасности за демократске системе уколико се не осигура жива јавна размена мишљења.

Велики број интересних савеза може се прикључити опозиционим партијама, уколико влада запоставља битна струјања унутар социјалних група или запоставља јавно мишљење. Ако владајућа партија покаже недостатак динамике за промене, опозиција добија више шанси унутар постојећег уређења.

Са друге стране узимање у обзир групних интереса присиљава опозицију да увек тражи сарадњу са владом да би на тај начин могла учинити нешто за своју клијентелу. То често има за последицу да опозиција наглашава заједничко, а запоставља контролу. У друштву у којем је грађанин примарно заинтересован за своју социјалну сигурност, овај тренд се мора држати неодољивим. Шанса учешћа постаје важнија од терета опозиције.

Овде се види још нешто. Компликованост законодавних садржаја захтева обимно знање и познавање чињеница, те прворазредне информације. Владајућа партија све то врло лако може набавити преко државне бирократије. А опозиција у правилу нема приступа државној бирократији. Због тога је она у још тежој позицији да развије нацрте закона или да предложи алтернативе на нацрте које је развила влада

Грађанске иницијативе и нови социјални покрети

Настајањем грађанских иницијатива и нових социјалних покрета, друштво опозиције на Западу доживело је нови интензивитет. У многим случајевима ови покрети су настали у протесту против владе и парламентарне опозиције, јер њихове позиције нису сматране примереним постојећем партијском систему. Али фелексибилност парламентарне форме владавине карактерише да је она била у стању да те покрете интегрише у политичке системе (…). Феминистички покрет присилио је партије – биле оне у влади или у опозицији – да праве извесне коректуре у својим програмима, те да промене персоналну политику, јер је све више жена реаговало политички самосвесно, с правом довело у питање доминацију мушкараца у политичкој арени, те одвагало тежину женских бирачких гласова адекватно демократским принципима. Грађанске иницијативе које делују локално или регионалнио углавном раде као опозиција извршним снагама које на локалном нивоу проводе градњу преко регионалних саобраћајница, аеродрома, депонија за смеће. Становници на локалном нивоу којих се то тиче организују свој отпор против оваквих парламентарних одлука и планирања. Тиме они покрећу конфликте који иначе леже на фронтовима партија, те тако доводе нови опозициони елемент у игру, који је посебно тешко интегрисати партијама које су ангажоване на државном нивоу.

„Предпарламентарна“ опозиција локалних грађанских иницијатива испуњава предпарламентарни простор који у модерној политици постаје све компликованији, са њеним најразличитијим дејствима, те тако има важну функцију. Она омогућава онима којих се одређене одлуке тичу на локалном нивоу да буду саслушани. А исто ово важи са нешто друкчијим акцентима за социјалне покрете, који се косе са обичним интересним савезима.

У грађанским иницијативама и социјалним покретима често се артикулише и основни демократски захтев за вишим и делотворнијим учешћем грађана у политици. То се на адресу владе и парламентарне опозиције одразило као једна врло делотворна провокација. У захтевима који су понекад утопијски и радикално-демократски поставља се са великом озбиљношћу питање о елементима који заиста леже у срцу демократских система. Уколико влади и парламентарној опозицији успе да се добро носе са овим провокацијама, онда од опозиције из предпарламенатарног простора не прете више опасности за одржање заједништва.Из свега се извлачи још већи профит, ако се неке одлуке или планирања повуку. Али, уколико парламентарна демократија не удовољи жељи за већим учешћем грађана у процесима одлучивања или садржајним циљевима грађанских иницијатива и социјалних покрета, онда постоји опасност од великих штета које се огледају првенствено у недостатку личног интереса и индивидуалног ангажмана на успостављању демократских државних форми. Опозиција грађанских иницијатива и социјалних покрета може допринети томе да се заједница не утопи у форми обичног конзументског друштва. Ако су влада и парламентарна опозиција отворене за њихова питања онда не може доћи ни до отуђења између парламентарне демократије и њених грађана. За парламентарну опозицију посебно, преузимање ових питања и решавање проблема, те проналазак побољшања значи веће шансе при добијању гласова бирача.

Опозиција у демократској држави

Политички рад у модерној слободној социјалној држави захтева, пре свега, умерену политичку климу и способност која се увек поново мора доказивати да се изнесу политичке контраверзе састављене од проналажења концензуса за политичке вредности, проналаска заједничког језика и у случајевима када се нешто чини немогућим за изгласавање. Упркос врло стриктно одређеном облику техничког света модерна демократија дозвољава различите облике уређења, даје увек другачији редослед неодложивих политичких мера и проналази увек нове путеве решења политичког проблема које је прихватљиво за све. Тако опозицији унутар постојећег уређења остаје довољно места за профилисање, и то увек онда када она подноси принципијелну критику против владе. Демократији је потребна легална опозиција и у, и ван парламента, чије су снага и дисциплина одлучујуће мере за слободу и толеранцију унутар заједништва. Демократска политика показује се у својој пуној снази тек у односу између владе и опозиције који је у правилу увек пун напетости.
Опозиција мора да има храбрости и фантазије, али јој је потребна и друштвена клима, која одобрава политичку свађу и не тумачи је као нешто негативно. Њој је потребна политичка атмосфера која влади не даје погрешну предност коју имају ауторитети и која не осуђује сваку критику називајући је расколом. Осим тога, опозиција треба отвореност за нове иницијативе и за социјална кретања, те спремност на промену личности у водству као шансе да се одобре нови друштвени и државни импулси. У том смислу опозиција је зависна од изградње јавног мишљења. Самоувјерена и критички расположена јавност најбоља је помоћ опозицији, која обрнуто – у политичку јавност државе ставља оне акценте, са којима она може постати одлучујућа снага модерне демократије.

[преузето из: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Водич кроз модерну демократију. Саставни делови слободног државног уређења, Bonn 1990.]

У нашем приближавању питању „Шта је демократија?“ Поједностављено смо разликовали владара и оне којима се влада. Владар од оних којима влада добије батерије за даљински управљач на извесно време.

Како ће показати следећи текст ова предаја батерија на одређено време је део расподеле власти. Али, има још других уређења у демократској држави која спречавају да се одједном у једној руци концентрише превише моћи. Следећи текст полази од традицоналног учења о расподели власти и представља нам систем „цхецкс анд баланцес“ у модерној држави:

  1. Расподела власти у демократској држави
  2. Традиционална наука о расподели власти
  3. Одступања од традиционалног учења о расподели власти
  4. Нова одређења учења о расподели власти
  5. Checks and Balances
  6. Нове форме расподеле власти у 20. веку
  7. Расподела власти кроз изборе
  8. Закључак

Даљи текст о формама и проблемима расподеле власти полази од политичке филозофије Montesquieu -а, у којој теоретичар расподеле власти представља неспоразуме у свом учењу те разликује шест нивоа расподеле власти: државно – правни, временски, федеративни, конституционални, децисивни и социјални.

Расподела власти у демократској држави

Моћници треба да помогну слободну изградњу партија, слободно деловање опозиције, те изградњу јавног мишљења, а осим тога треба да омогуће и учешће у политичким одлукама. Контрола и друштвени импулси били би немогући ако би се сва власт налазила у рукама једне особе или била сконцентрисана на једном месту. Делотворна контрола и утицај на државну власт могућ је само путем те исте државне власти. Због тога једна заједница покушава поделити државну власт на различите инстанце, тако да би се оне међусобно могле контролисати и да би се спречило концентрисање моћи само у једној инстанци државе, а самим тим и монопол. У плуралистичком систему у области политичких партија и изградње јавног мишљења постоји мноштво највиших државних органа. Али, док код политичких партија и јавног мишљења  процес плурализације има велики простор за деловање и преображавања, у подели државне власти на различите инстанце које су зависне једна од друге све је регулирано у Уставу. У Уставу су фиксиране компетенције различитих државних органа. Једна оваква подела државне власти нема за циљ само међусобну контролу органа, него јој је циљ и да функционисање државног апарата учини прегледнијим и лакшим за контролу. Подела државне власти грађанина штити од државне самовоље, а истовремено му омогућава и лакше разумевање владајућих процеса.

Традиционално учење о расподели власти

Основним елементима уставно-политичких убеђења нашег доба,до којих смо дошли предањима припада исказ да заједница у њеној слободи може бити сигурна само ако је државна власт подељена на различите самосталне органе. Управо у расподели власти лежи основна разлика између слободне демократије и диктатуре. У овој последњој је компетенција одлучивања концентрисана у рукама само једне особе или једне партије. Овде због тога не постоји контрола власти, која би одстранила самовољу појединачних моћника. У том смислу већ је отац учења о расподели власти,  Montesquieu, рекао: „Све би било изгубљено када би један те исти човек, једно те исто тело племића или народа обављало задатке све три власти, када би иста инстанца имала моћ да доноси законе, да проводи јавне закључке и да појединцу суди за прекршај.“

Са истим тим убеђењем Георге Wасхингтон је 1796. прогласио америчком народу:  „Дух поседовања моћи тежи ка томе да власт свих служби окупи на једном мјесту независну од форме владавине, што би водило деспотизму. Довољна је тачна процена глади за моћи и жеље која влада човековим срцем да се ова моћ злоупотреби, па да се ова тврдња покаже као тачна. Неопходност међусобне контроле при поседовању политичке моћи у смислу поделе те моћи на различите гране владавине, при чему је свака чувар јавног благостања пред прекршајима и упадима оне друге, је искуство извучено из нашег и ранијег доба.“

У овом цитату изражен је централни мотив за расподелу власти. Она произилази из искуства да сваки човек који поседује власт може бити заведен у њено злоупотребљавање, те да се у циљу спречавања тога власт мора поделити и ограничити. Монтесqуиеу-ове речи појашњавају како би се требала извршити подела власти у држави. Он препознаје три основне функције суверене државе: законодавство, извршење и судство. Ове три функције по Montesquieu -у, морају бити тежиште интересовања и рада посебних органа, ако се жели осигурати слобода грађана. Наследници Montesquieu -а догматизирали су његово учење. Они су стриктно делили егзекутиву приписујући је влади и управи од легислативе и јурисдиктиве. Ова тројна подела и данас је основа политичког размишљања западњачких демократија.

Одступања од традиционалног учења о расподели власти

Посебност ове тројне поделе налази своје место у основном закону као и у многим другим Уставима демократских уређења и то је у најмању руку тамо регулисана подела између легислативе и егзекутиве. Захтев за стриктном поделом власти је основна значајка сваког демократског парламентарног система у којем владу бира парламент и у којем тај парламент може распустити владу. Јер свугдје гдје парламент бира владу, бирају се углавном мушкарци и жене од поверења и иако ово није регулисано Уставом ипак је тачно да парламент осигурава свој утицај на владу најбоље тако ако је бира из сопственог чланства. Тако да већина министара има по два места, односно две функције, једну на клупама владе, а другу у фракцијама парламентарних партија међу својим колегама.

Тако да по томе не може бити речи о персоналној подели између егзекутиве и легислативе. Али, ни на пољу компетенције не држи се чврсто до правила поделе. Јер, парламент се ни у ком случају не ограничава само на законодавство, него покушава да има утицаја и на важне одлуке егзекутивне власти, тако што преиспитује те одлуке, те даје препоруке да се у одређеном питању треба понашати тако или овако.

Са друге стране ни влада се баш не ограничава на пуку проведбу закључака парламента. Понекад се она сама укључује у разраду закона. Велика већина законских нацрта данас не потиче из уреда заступника, него управо из министарских кабинета. Због компликованости државних питања и задатака заступници често нису у стању да поднесу стручан нацрт закона, пошто у правилу експерти бирократије располажу потребним подацима и статистичким информацијама.

Овде се мора још поменути да парламент све чешће доноси само оквирне законе, а онда овласти егзекутиву да донесе остале законе и појединачне правне одредбе. Тиме и егзекутива постаје активна у законодавству.

Модерна управна држава мора имати овакве радне олакшице за парламент, ако се не жели постићи да се парламент једноставно гуши у безбројним материјалима законодавства. Али свеукупно на тај начин се политичка власт концентрише на егзекутивну власт. Њен врх одређује „правац политике“ те га базира у провођењу закона , које онда парламент са већином која подржава владу само прихвата. При том влада врши изузетан притисак на заступнике који припадају њеној партији, да би их придобила у смислу испуњавања сопствених жеља. Истина, и већина у парламенту може утицати на министарства и њихове одлуке путем давања савета и подстицаја или путем притиска да се припреме одређени закони или да се проведу одређени закључци .

У шему класичног учења о расподели власти овакви поступци се не могу једнострано сврстати. Очигледно је још јурисдиктивна власт одвојена од остале две иако историјски гледано она често преузима управне задатке. Довољно је да помислимо само на судове за регистрацију, неке области слободног судства и на малолетничко казнено право. Овде се морају навести још неки случајеви провођења судске уставности, као што је гашење једне партије, које по класичној подели власти, чак иако до њега дође на основу судског поступка као мера припада егзекутивној власти. Упркос преклапањима компетенција које се не могу ни набројати услед њиховог великог броја јурисдиктивна власт је ипак одвојена од егзекутиве и легислативе, иако су чланови највишег суда именовани од владе и парламента. Категорије учења о расподели власти нису више употребљиве за ознаку легислативе и егзекутиве.

Овакво стање довело је до тога да је Монтесqуиеу-ово учење о расподели власти на три дела названо „превазиђеним и далеким од стварности“, па чак и „захрђалом мислилачком шемом“ (Карл Лоеwенстеин). Оваква промена чини се неизбежном јер у модерној демократској држави једноставно се не може провести стриктна подела између егзекутиве и легислативе, чак ни онда када је она као у Уставу Сједињених Америчких Држава конституирана потпуно одвојена једна од друге. У САД-у је јаз између шефа владе и парламента већи него у европским парламентарним системима и тамо је парламент одржао много више свог првобитног значења. Ипак, ни америчком систему не недостаје тенденција развоја какве су описане у неколико горњих редака, а све у смислу општег развоја.

Нова одређења учења о расподели власти

Захтев за новим одређењима учења о расподели власти произилази из чињенице да законодавна, извршна и судска власт не покривају сва подручја деловања једне државе. Парламенти ни у ком случају нису запослени само законодавством, а задаци државе далеко прекорачују само извршне функције. Данас се функција појединих државних органа много боље да описати кроз поделу на области: 1.  основног политичког одлучивања, 2. извршења ових политичких одлука, 3. контроле тих одлука и извршења у смислу уставних принципа.

То нас опет води до већ познате шеме поделе ове три основне функције на различите органе. Судачка власт, али ни у ком случају само она, спада у област контроле. Извршење политичких одлука, било да се ради о проведби закона или о проведби вањско-политичких циљева, је у првом реду задатак јавне службе управе. Влада је такођер део управе, али као највиша инстанца у овој области она сама није извршни орган. Њена примарна функција много више лежи у формулисању основних политичких одлука (…). Парламент је у испуњавању овог задатка уско повезан са владом. Он има право и обавезу да узима утицај у постављању циља унутрашње и вањске политике, те да учествује при њеном формулисању. Оваква делатност је сигурно више него што појам законодавство носи у себи. Влада и парламент су органи који морају донети основне политичке одлуке у оквиру једне заједице.

Пошто влада и парламент морају заједнички деловати у обављању ове функције само је по себи  консеквентно да се између те две институције направе везе. Парламентарни систем у себи носи заједнички задатак за владу и парламент, а то је доношење основних политичких одлука у оквиру једне заједнице. Истина  требало би повући стриктну црту између појмова формулисања једне одлуке и њеног практичног провођења. Овде законски прописи уводе појам тзв. инкомпактибилитета, непомирљивог односа између припадности јавним службама и заступничке делатности. Из тих разлога само у посебним и изузетним случајевима службеници постају министри. Да ту још једанпут нагласимо да министарска служба једнако као и заступничка служба има задатке доношења основних политичких одлука.

Расподела

Уз појам расподела власти спада и периодични избор предвиђен у свакој демократској држави. Власт се дели и временски. Чињеница да амерички председник мора учествовати на следећим изборима након истека његове прве легислалтивне периоде и да након тога може бити само још једанпут изабран у службу у великој мери ограничава његове моћи. Исто важи и за изборне периоде парламената. Што су ти периоди краћи то је јача позиција јавног мнења и бирача. И они сами опет имају свој удео у великом систему расподеле власти и учешћа у политичком животу. Међутим, с овим у вези одлучујућу улогу могу имати и посебни прописи о посебним роковима (…). Моћ политичког гремија често је зависна и од тога колико често или ретко тај гремиј заседа, односно сме да заседа. Гремиј који заседа сваког месеца је много јачи од онога који се сазива само једном годишње. Супротно овом принципу независност правде осигурава се између осталог и тиме да се суци именују на доживотну службу.

Закључак

Из свега наведеног произилази да више не постоји догма стриктне поделе између егзекутиве, легислативе и јурисдиктиве. Истовремено свака демократија и даље покушава да искључи било какав монопол над власти. Она на пет нивоа организује сарадњу и сукобљавање политичких снага: бирачи и јавно мнење, партије и савези, парламент и његова два дома, егзекутива као влада и управа и судска власт учествују – иако са различитим уделом – у формулисању основних политичких одлука, њиховом провођењу и контроли. Сви учесници остају везани за основне уставне принципе и морају се придржавати правила која им и дозвољавају учешће у игри. Сви се морају стално стављати под контролу других органа, тако да је државна власт у демократској држави ограничена компликованим системом ограничења, поделе, и протутеже. Чувар свега овога, је по схватању модерне демократије, норма правне државе над којом мора да бди посебно независна правна инстанца .

[преузето из: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Водич кроз модерну демократију. Саставни елементи слободне демократичне/демократске државе, Bonn 1990.]

Видели смо да владар може „укључити“ владин програм, када добије батерије од својих суграђана.Он не може чинити оно што жели док има батерије, а за то време држава доноси разне мере. Ту се убрајају  расподела власти и посебно везање све државне власти за право и законе, дакле правна држава, о којој је реч у следећем тексту:

Шта значи „Правна држава“?

  1. Везање за право и законе
  2. Основни принципи
  3. Независност правде
  4. Монопол јурисдиктивне власти
  5. Развој правне државности
  6. Осигурање права
  7. Везање за право и законе
  8. Легалност управе
  9. Јурисдикција управе
  10. Проблеми правне државе
  11. Јурисдикција Устава
  12. Суверенитет народа и правна држава
  13. Правна држава: Везање све државне власти за законе и право

Шта значи „правна држава“?

Слободна демократија која одобрава учешће грађана у политичком одлучивању мора имати правно – државно уређење. Демократија и правна држава чине неодвојиву целину. Под правном државом треба разумети све оне принципе и поступке који осигуравају слободу појединца и његово учешће у политичком животу. Правна држава представља супротност полицијској држави, односно држави у којој влада самовоља. У таквим системима појединац живи стално контролисан „одозго“ и под претњом од упада у његов живот од стране добро контролисаног апарата државне сигурности. Човек се у свему осећа контролисаним, те осећа велико неповерење према себи, чиме је затрован саживот људи. Упркос свом опрезу и покушајима грађани се не могу отргнути чврстој руци државе. Ономе ко се бори против таквог стања прети хапшење или шиканирање, губитак радног места или чак смештање у затвор, а да за то не може захтевати правни судски процес. А кад се он изведе пред суца, онда он према њему наступа као функционер владајуће партије, пошто нема независности судства. Јурисдиктивна власт је у оваквим системима само једна од организационих техника да би се „материјал – људи“ учинио „обрадивим“. Тако да обични грађанин никад не зна да ли је већ запео за око владајућим структурама. Само ова несигурност је довољна за њега да се осећа зависним и неслободним. Поред тога чини се да право у приватној области функционише – јер се и у дикатурама кажњавају лопови или они који направе неки саобраћајни прекршај. Али, човек се не може ослонити само на то. Јер сви правни прописи могу се опозвати, а диктатор или државна партија одређују шта је правилно, а шта не.

Везање за право и законе

У демократској правној држави за право и законе везани су и они који имају државну власт. Пред законима и правом су сви једнаки. Свако може провести своје право, чак и насупрот владајућих политичара иако му ово политичке инстанце желе оспорити. Ово посебно важи за право развијања сопствене личности. Првенствени смисао правне државе је да су ова права осигурана и да то тако и остане. Због тога правна држава ограничава делатност државе у корист слободе грађана. Државни органи могу деловати само онда ако им је дата надлежност таквог поступка. Они се не могу ставити ван закона и сопствених области. Устав или закони морају бити преносиви и применљиви и на њих. Самим тим је правна држава увек уставна и законска држава. Везивање државе за право и законе осигурава слободу грађанина, коју се сме повредити само под законским овлаштењима.  Овакво деловање може формално одобрити народно заступништво у току уставног и формалног законског поступка. О одржању тога брине независна правда. Тако су расподела власти и правна држава неодвојиве једна од друге.
Али, оно што је важило за расподелу власти важи у једнакој мери и за правну државу. Она се ни у ком случају не сме разумети као институција за контролу и ограничење државе. Како расподела власти државу за обичног грађанина чини прегледнијом и олакшава му приступ државној власти, тако и правна држава држави даје меру и форму, чиме се грађанину омогућава да претпостави какво ће бити деловање државе у одређеним поступцима, те да своје понашање усмери, односно координира са очекиваним деловањем. Тек у уређењу које је регулисано уставом и законима појединац може деловати у складу са сопственим одлукама, те тако имати утицаја на политички саживот заједнице.

Оба циља, омогућавање демократских активности и осигурање основних права леже у основним интенцијама правне државе. Увек се мора обратити пажња на оба аспекта ако се жели објаснити заснивање правно-државних поступака, што се може срочити у четири основна принципа.

Основни принципи

Независност правде

Државно-правни Устав једне заједнице почива пре свега на институционалној независности јурисдиктивне власти. У односу ове власти према другима мора заиста владати стриктна подела. Егзекутиви и легислативи мора бити одузето право да се петљају у делатности судаца, а још више право да суце стављају под притисак. Персонална независност за суца значи да он не може бити против своје воље удаљен из службе или замењен. Само у случајевима кршења права или личне корумпираности судац се по основу посебног одвојеног судског поступка може разрешити дужности. Стручна независност суцу гарантује да он у свом деловању ни у ком случају није подређен било каквим усмеравањима „одозго“. Он мора служити закону и праву, своје одлуке мора доносити у складу са законом и правом без да  му државни тужиоци или влада или неки виши суд прописују како треба да гласе његове одлуке.

Монопол јурисдиктивне власти

Тек када је осигурано да суци имају монопол над јурисдиктивном влашћу, тек онда независност суца може водити у независност јурисдиктивне власти. Јер, ослобађање некога након судског процесе и не вреди толико ако се деси да онога кога је судац ослободио може ухапсити и затворити полиција, што се више пута дешавало у доба Хитлерове владавине, али и на другим местима, па се чак дешава и данас. Практично, тиме влада себи организује сопствену јурисдиктивну власт поред правде. У правној држави свако кршење слободе и задирање у приватну сферу повлачи за собом оштре мере. Због тога држава која функционише на основама правне државе познаје само судска овлаштења за хапшење или претраживање нечијег стана, а самим тим правна држава осигурава за сваког оптуженог право судског саслушања.

Осигурање права

Ипак, са независношћу суда описана је само једна претпоставка правне државе. Једнако као на независности судија држава почива на општем принципу да је свеукупна делатност државе мерљива, те да се може предвидети. Правна сигурност може егзистирати само тамо где грађанин са сигурношћу зна шта држава сама може или сме да уради, односно шта је прописано и дозвољено. Овде спада и основни принцип правне државе који каже да нико не може бити осуђен или кажњен без законске основе — nulla poena sine lege — и фундаментална забрана која је исто тако један од основних принципа, забрана постојања повратних закона. Поред забране повратних закона ту ступа на снагу и обавеза јасноће закона. „Gumeni“ параграфи су неодрживи у правној држави, пошто они уништавају правну сигурност.

Потребе правне државе због тога захтевају известан опрез насупрот тзв. неодређених правних појмова. Истина, неће доћи до усвајања закона ако он није заснован на јасном односу према појмовима као што су „верност и вера“ или „добри обичаји“, али, на жалост, познат је појам који овде спада, „здрави осећај народа“, који је био кориштен у националистичкој јурисдиктивној власти, те показује како нездраву улогу може играти нејасно изречен појам, те колико простора он оставља самовољи правде. Законодавство које се обавезало правној држави покушаће због тога увек пронаћи неопходну јасноћу у формулисању законских прописа. За љубав те јасноће неретко се дешава да се мора одступити од кратких формулација и написати додатно објашњење јер се кратким формулацијама понекад не постиже жељена јасноћа. Само на тај начин може се одржати правна сигурност. А демократска држава која својим грађанима жели обезбедити максимум слободе деловања не сме заборавити на правну сигурност.

Легалност управе

Мерљивост и предвидивост свих државних деловања као елементарна претпоставка правне државе захтевају везање владе и управе за законе. Сваки државни акт мора се ослањати на неки закон, који опет мора бити легитимисан. Принцип јурисдикције управе каже да управа сме деловати само у оним оквирима које јој је одобрила већина. То, наравно не значи да  се пре сваког акта управе мора донети закон. Шта ће један градоначелник или директор општинске управе урадити у својој општини, или шта ће за своје штићенике учинити предстојник службе за заштиту малолетника који има много маште, то не прописује ни један закон. Али оквир законских овлаштења и надлежности мора бити прописан у свакој акцији. Правна држава не искључује стваралачку снагу самоодговорности управе. Ипак, у случају колизије предност имају закони, а не индивидуална динамика.