Афирмација културне баштине Србије

Национална Култура

Национална Култура је лична карта једног народа и  од непроцењивог je значаја за један народ и његову земљу. Културу једног народа треба пре свега чувати и неговати, нажалост Српски народ није успео да сачува културно благо непроцењиве вредности на једном делу своје земље и то много говори о нама самима и то нам мора бити за наук.

У Русији у периоду комунистичке власти, само из музеја нестало 160.000 уметничких предмета, може се основано сумњати да се нешто слично десило и код нас за време владавине комуниста.

Једна генерација већ стасава а да није имала прилике видети прелепу ризницу Српског сликарства, кад су пронађене украдене слике Паје Јовановића народ је сатима чекао испред музеја да их види, ту се видела колика је глад народа за својом културом. Убеђен сам да бих са једном презентацијом одабраних, познатих и непознатих ликовних дела из нашег богатог фундуса направили једно КУЛТУРНО ОТКРИЋЕ НА ЕВРОПСКОМ ТЛУ. Где би многа дела стала раме уз раме са најпознатијим сликама света. То би нас сврстало у сам врх Европских културних центара.

Београд, Драгиша Јоцић

СТРАТЕГИЈА И АСПЕКТИ ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ.

Савремени токови друштвеног развоја одражавају се и на институције културе,музеје који по први пут доживљавају велике промене, а тиме и значајну улогу у развоју друштва. Дакле, музеји постају најмеродавнији показатељи културног нивоа иважни чиниоци културне политике. У том смислу, музеји су дужни да се широко отворе према јавности, а с друге стране неопходно је укључивање јавности у све

програме и активности музеја, а у циљу што боље, како заштите култруног наслеђа тако свакако и његовог презентовања. Нераскидива веза између културних вредности прошлости и изградње нових културних вредности будућности с правом намеће бригу и интерес за очување културне баштине, развијање свести о свом културном и цивилизацијском идентитету. У савременом свету, функција музеја се не може свести само на делатност заштите културне баштине, већ се с правом може констатовати да музеј добија значајнију улогу јер се управо његово функционисање може дефинисати на вишем нивоу као организован облик деловања и изузетан фактор развоја културне јавности.

И управо, и наш циљ је да се и наши музеји преласком на нову, савремену фазу развоја свакако укључе у токове савремених технолошких иновација као и савремених музеолошких принципа усмерени основним обавезама и дубоко посвећени културном наслеђу. Примарни задатак музеја је да врши делатност заштите историјско-уметничких дела, однсоно, културног наслеђа кроз прикупљање, чување, стручно-научну обраду и презентацију. Несумњиво, најбољи резултати постижу се применом савремених облика истраживања и научних резултата на јединственој методологији обраде, стварањем савремено организоване и стручно постављене музејске документације, отвореност према захтевима корисника, савремени облици комуникације и успостављање размене података. То и јесте организован облик музеолошке делатности који се постуже кроз музејску институцију. Повезивањем музеја кроз музејску мрежу на територији Републике Србије остварује се увид над целокупном музејском делатношћу. А циљ музејске мреже је да целокупно подручје Србије где тренутно постоји 138 музеја, чији је целокупан фонд око 2,5 милиона културних добара, буде систематски покривено, односно, обухваћено музејском делатношћу. Такође, сврха музејске мреже је успостављање односа међу музејима, комуникацију, проток информација а тиме свакако и омогућава целокупну презентацију. Основна јединица је музејски предмет као неисцрпан извор информација као и његов значајни потенцијал. Музејски предмет као документ, темељ идентитета, сведок догађаја, доказ многих научних теза у низу темељних научних дисциплина, без сумње је елемент информације. Такође, циљ нам је да музеј постанеизвор потпуне информације изван трезора и изложбених простора најширој јавности.

Дакле, успешност музеја данас се одређује његовим образовним, социјалним и економским ефектом у средини у којој егзистира. Маркетинг, издаваштво, презентација уз информацију нови су квалитети музејске делатности. Музејска комуникација у виду презентације врхунски је процес сазнања, тиме музеј не исцрпљује своју функцију, већ напротив добија изузетан друштвени значај. Политика заштите историјско-уметничких дела истиче као проритетан задатак, поред стручно-научне обраде музејских фондова као дела опште политике заштите и презентацију националног блага користећи савремене видове на међународном нивоу. Презентација музејског фонда представља императив без чије се заступљености тешко може замислити функционисање институција које имају тако одговорне задатке остваривање континуитета између прошлости, садашњости и будућности. Музеј на тај начин врши снажан утицај на културу и јавни живот, креирањем нових облика комуникацијског музеолошког догађаја, тумачења која откривају нова значења културних вредности. Такође, представљање трајних вредности културне баштине формира се и развија адекватан однос према културној баштини. Да би се активности на плану презентације кулутног наслеђа музеја Србије одвијале плански, организовано и квалитетно, неопходно је сачинити пројекат презентације са јасном концепцијом. Тиме би светској јавности били представљени трезори националног блага музеја Србије, а музеј у целини прелази у отворену информацијску структуру. Дефинисање музеја као трезора извора цивилизацијских, историјских и културних специфичних информација, уз остале облике заштите као и презентација културног наслеђа, даје се акценат на упознавање и прихватање значења улоге и важности музеја у савременом друштву. На тај начин музеј постаје трајни значајни фактор развоја привредних и друштвених токова и прогреса. Не треба да заборавимо да музеји представљају ризницу наше културне историје, производа људског духа и уметничког надахнућа.Тим пре, презентација нашег културног блага је изузетно значајна, а ако се још спроводи на најбољи могући начин, плански и кординирано на нивоу организованог пројекта, применом савремене технологије, квалитет неће изостати. То је подухват који омогућава не само стручна и научна изучавања него и упознавање широке публике са садржајем и правом вредношћу ових великих драгоцених ризница.

Најбољи вид презентације је свако дигитализација националне културне и научне баштине. Тиме испуњавамо обавезу коју имамо према будућим поколењима а самим тим и укључујемо се у међународну заједницу. Свакако, постижемо жељени циљ, афирмација националне баштине као неодвојив део балканске, европске и светске културне баштине кроз њихову активну, савремену презентацију. Овако постављен систем који почива на унифицираној музеолошкој методологији, уједначеној документацији, терминологији, форми класификације и језику комуникације користећи међународне стандарде, омогућава укључење у нове, светске токове развоја науке и технике не само музејске делатности него и различите аспекте културолошке, естетске, историјске и друштвене.

Неда Јевремовић (Народни музеј, Београд)

Народни музеј

Музеји су били кабинети реткости, културни архиви друштва, катедрале уметности, храмови прошлости; они данас поред своје основне улоге заштите баштине имају и улогу научне институције, атељеа, библиотеке или школе. Постају места за забаву и уживање, места за одмор, за сновиђење, али и места за критику и дијалог.

Народни музеј у Београду мењао се, од свог оснивања 1844. године како се мењало и његово друштвено, културно, политичко и економско окружење. Највише су га, ипак, мењали појединци који су радећи у Музеју знали да је савременост један од његових најлепших задатка. И најтежих.

Информације које ћете наћи на нашим страницама омогућиће вам да упознате богатство и значај наших збирки, основне активности музеја, амбициозне планове. И нашу жељу да у центру промена буду посетиоци, Ваше задовољство и интересовања.

др Татјана Цвјетићанин, директор Народног музеја у Београду

Сачувајмо културно наслеђе, сакупимо га на једно место – у музеј.

Народни музеј у Београду, музеј комплексног типа, најзначајнији, најстарији и централни музеј Србије, има у свом саставу данас, након сто шездесет година раста и развоја – од сакупљања раритета до свеобухватне презентације културне баштине Србије, централног Балкана али и Европе, 34 археолошке, нумизматичке, уметничке и историјске збирке.

Другачији, нов однос према прошлости јавља се у Србији у другој половини 18. века, разбуктан националним заносом почетком 19. века, уобличен у новим историјским и културним приликама тадашње Србије. Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски. Иако се музеј и његов садржај увелико променио од оснивања, његовa улога је остала константна: Народни музеј посвећен је заштити, интерпретацији и промоцији слојевитог културног наслеђа Србије и њеног окружења. Музеј је растао и развијао се, најчешће захваљујући ентузијазму и дубокој посвећености појединаца, од једне касе у Министарству просвете, са фондом заведеним под 79 редних бројева, до садашњих колекција које садрже најважнија, највреднија и најрепрезентативнија сведочанства о историјском и културном развоју овог подручја.

Датум оснивања Народног музеја означава истовремено и почетак институционализоване, систематске заштите културних добара у Србији, почетак прикупљања и истраживања, почетак систематске брига о покретној али и непокретној културној баштини. Овај почетак обележен је и сталним трагањем, сталним покушајима да се осамостали, законски уреди, образује кадрове, окући и публици на прави начин представи древности и уметничка дела која Србија баштини. То је време кад када у Музеј стижу прве две слике страних аутора, као поклон књегиње Јулије (1864), када се на Руднику врше прва археолошка истраживања у Србији (1865), Музеј се први пут отвара за посетиоце 1871, када организује прву изложбу савремене скулптуре, аутора Петра Убавкића, а прву изложбу слика уметнице, Катарине Ивановић 1882, Убрзо затим се оснива збирка стране уметности, на основу поклона радова италијанског сликарства од стране сликара словачког порекла, Бертолда Липаја (1891). Први каталог се штампа 1900.године, а стална поставка у којој су представљене све збирке 1904.,а у иностранству по први пут се излаже 1924. године.

Све до тридесетих година 20. века, иако покреће многе активности и делује као савремена установа, Музеј је највише обележен «кобном привременошћу», одређен културном политиком,у посебно турбулентној историји Балкана..
Упркос незавидиним условима, селидбама, страдању колекција у Првом светском рату, Музеј се развија, од почетка 20. века са јасним концептом прикупљања. Богатство почетног фонда послужио је оснивању других значајних музеја у Србији, између осталих Етнографског, Историјског и Природњачког музеја. Музеј – у једном периоду и под именом Историјско-уметнички – започиње своју другу важну фазу: уз бригу о покретним и непокретним споменицима, постаје извор драгоцених информација о вредности о значају националне, али сада и светске, културне баштине. Коначно, са сталним смештајем у згради Новог двора Музеј (1935), постаје привлачна и жива кућа, разгранате изложбене делатности.У том здању Историјско-уметнички музеј,спојен са Музејом савремене уметности, 1936. године свечано је отворен под именом Музеј кнеза Павла. Стална поставка, у којој су место заузела и дела која је поклонио кнез Павле поклонодавци из иностранства, привлачила је разноврсношћу, значајем и савременошћу. Међународне изложбе су се смењивале изузетном динамиком, а паралелно су се обављала интензивна истраживања и археолошка ископавања веома значајних локалитета, од Требеништа, преко Стоба до Хераклеје. Савременици сведоче: “Добили смо најзад један музеј европског стила, у коме су са љубављу, отменим укусом и у једном до сада невиђеном обиљу сабрани споменици и сведочанства наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше земље који, у једном угледном, богатом и разноликом низу уметничких дела и историјских старина, пружа једну веома живу и импозантну слику, евокације вековног културног и уметничког-стваралачког подвига наше нације, као и њених разних претеча из античког, па све до преисторијског, односно, преисторијских доба – чији нам тмурни остаци предочавају, или барем наговештавају, оне древне темеље, на којима је после касније, наш народ узео да гради даље.” (Тодор Манојловић,1936)

Након Другог светског рата Музеју се 1950. додељује зграда тадашње Хипотекарне банке, у којој се и данас налази, а која се, након краће санације, отвара 1952. године за публику. Име музеја је поново Народни музеј. Народни музеј расте и захваљујући музејима у саставу: 1973. године придружена му је Галерија фресака – специфичан музеј копија зидног сликарства и декоративне пластике српских средњовековних манастира, 1975. Музеј Вука и Доситеја – музеј два великана, српска просветитеља и реформатора језика и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића – музеј два изузетна уметника, Музеј Лепенски Вир, у Доњем Милановцу – на месту најзначајнијег мезолитског локалитета у Европи, а 1996. Археолошки музеј Ђердапа, у Кладову, који представља археолошка богатства подунавске регије. Укупно, преко 1400 организованих изложби и преко 500 издатих публикација, највећим делом реализованих од 1952. године, резултат су 160 година активности.

Данас, збирке Музеја чувају преко 400.000 археолошких и историјско-уметничких предмета – најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије, и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва. Само неки од јединствених примерака су:скулптуре са Лепенског Вира (7. миленијум п.н.е.), Винчанске статуе (6-5. миленијум п.н.е.), Дупљајска колица (16-13. век п.н.е.), златне маске из Требеништа (6. век п.н.е.), оставу из Јабучја (1. век н.е.), Београдску камеју (4. век), Мирослављево јеванђеље (12. век), новац краља Радослава (13. век), средњовековне иконе и фреске, здела из Враћевшнице (17. век), слике Паје Јовановића (19. век) или Саве Шумановића (20. век), доспеле у Музеј махом истраживањима или поклоном добротвора, којих је у дугој и богатој историји Народног музеја било како међу владарима, тако још више међу обичним грађанима. Сви су они допринели томе да Народни музеј постане истински симбол културе Србије.

Јован Стерија Поповић, 1843.