Афирмација људских права

Која људска права постоје?

Људска права су урођена права и једнака су за све људе на свету. Сваки човек има право на њих само на основу свог “бивствовања као човека”, независно од његове појединачне припадности неком народу, независно од тога у шта он верује и независно од његовог пола. Због овог разлога људска права су неотуђива, што значи она увек важе и не могу никоме бити одузета. Њихова најважнија функција је да штите грађанина од државе.

Људска права обухватају много различитих области људског живота. Зато има смисла поделити их у више група:

1: Лична права

Прву групу чине тзв. лична права. У ова права спадају она права која би требала бринути о томе да човек као такав буде заштићен од напада сваке врсте и да његово људско достојанство остане нетакнуто. Пример за то је право на живот, што је основа за сва остала права, и право на слободан развој личности. Какво деловање имају лична права на наш живот, можемо видети и по томе да је и у овом веку, чак и у демократским земљама било дозвољено некога телесно казнити због прекршаја. Само пре десетину година било је чак сасвим нормално, да учитељ своје ученике због лошег понашања кажњава ударцима! Лична права су језгро људских права, њих налазимо у свим документима и каталозима о људским правима.

2: Политичка и цивилна права

Поред личних права другу групу чине политичка и цивилна, односно грађанска права. Она би сваком човеку требала гарантовати несметано учешће у политичком животу у оквиру његове заједнице, без страха да ће због тога бити неоправдано кажњен. На пример, слобода мишљења и слобода штампе овде играју важну улогу, јер се овде огледају ставови људи према њиховој власти и њихово задовољство њом. Међутим, уколико се ови ставови више не могу изрећи без цензуре, онда влада губи право да демократски заступа интересе њених грађана.

3: Социјална и економска права

Социјална и економска права чине следећу групу. Ова права пре свега треба да осигурају да сваки човек буде опскрбљен најмање основним стварима, да би, у најмању руку, могао преживети. Међутим, овим правима припада и право сваког човека на образовање. Ако полазимо од тога да животу достојанственом човека припада нешто више од само „не бити гладан“, онда је неопходно за свакога створити полазну основу, након које би нешто могао постићи.

4: Права треће генерације

Такозвана права треће генерације тек се однедавно убрајају у људска права. С једне стране ова права су права чињеница, које указују на то да људска права нису само пука институција, него да се она развијају и мењају, а са друге стране кроз ова права се препознају нови проблеми који угрожавају право на живот свих људи, те стога требају наћи своје место у каталогу људских права.

Поред права на развој, која би требала помоћи смањењу јаза који влада између беде и богатства широм света, у права треће генерације убрајају се, пре свега, права на заштиту околине. Ова права имају за задатак гаранцију да природни животни простори човека неће бити превише оштећени или чак потпуно уништени. Од Конференције на врху о заштити околине одржане у Риу 1992. године, права као што је људско право на здраву околину све више добијају на значају, посебно код долазећих генерација. Дакле, видимо да људска права нису установљена једном за сва времена, него да су управо довољно флексибилна да реагују на нове изазове као што су то глобални проблеми заштите околине.

Додуше, и права из две задње групе – често називана и „солидарна права„- нису неоспорна. Она се квалитативно разликују од права из прве две групе, која се могу увек и свуда одржати, на шта/што указује и следећи текст:

Од слома комунистичких режима и дискредитације идеја уређења, које су носили, смањиле су се и идеолошки преоштре контраверзе људских права. У први план у светском контексту дошле су контраверзе: Једна додирује питање нових, колективних категорија људских права, а друга проблематику универзалне обавезаности на идеју о људским правима с обзиром на разноликост светских култура. У области прве дискусије представници јужне хемисфере, али и „прогресивни“ поборници људских права са севера покушавају убацити тзв. солидарна права у појам људских права. Ту, пре свега, спадају: право на мир, право на развој и право на чисту околину. Премда се ту ради о часним и важним политичким циљевима остало је спорно то, да ли се код ових колективних циљева може радити о једној једнако вредној категорији правних захтева као и код индивидуалних политичких права. Постулативна солидарна права су без изузетака одраз колективних стања и условљавају политичко деловање при чему се мора урачунати и неуспех. Али за филозофију идеје о људским правима било је стално на централном месту то, да људска права морају бити морална и стално правно одржива права сваког појединца која се у свакој држави морају испунити односно, одржати.

[Лудгер Кüхнхардт, Људска права, заштита мањина и национална држава у КСЗЕ процесу, у: Из политике и новије историје  47/1994, 13ф.]

Утврдили смо да се људска права мењају и прилагођавају. Научни истразивач предувета рата и мира Јохан Галтунг је нашао једну лепу метафору за овај процес:

Можда је овдје једна метафора од помоћи. 10. децембра 1948. године Општа повеља о људским правима, рођена од стране пуне Скупштине Уједињених нација угледала је светлост дана. Резултат одражава јеврејско-хришћанску културу укључујући тенденције те културе, да саму себе  посматра као универзалну. Узмимо ово као једну станицу код једне дуге, а могуће и бесконачне вожње аутобусом. Постоје још и друга таква станица. Нови путници улазе. У аутобусу долази до дијалога. Можда неки путници и изађу. Постоји још више таквих станица и нових повеља (декларација), при чему ове сваки пут одражавају дубљи и шири дијалог цивилизација. Свака култура даје нешто. Свака култура је захвална зато што су друге нешто допринеле. Свака култура осећа: „Ако нешто преузмеш од мене, и ја ћу се понашати одговарајуће„. И како се путовање наставља сви ми постижемо успех састављен од искрене универзалности. Од једне универзалности као једног процеса који никад неће стати, а који обухвата све културе.

[Johan Galtung, Људска права – другачије гледана – , Frankfurt/Main 1994., 230ф]