Афирмација породице

PorodicaПородица представља основу људске заједнице и незаменљива је у процесу духовног и социјалног развоја човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних и моралних вредности које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, пожртвовању, заједничком подношењу невоља, животној борби, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему, што важи и када одемо из својих породичних кућа, тамо куда нас живот води. Породица је пуноћа смисла личног самоостварења и заједничке среће.

Породица као основна ћелија друштва

Толико пута смо чули ту поштапалицу да је породица „основна ћелија друштва“. Међутим, не видимо да је наше друштво нешто посебно заинтересовано за нашу породицу, своју „основну ћелију“. Брачне и породичне вредности нису данас на цени нити су део свепрожимајуће медијске слике света, а камоли пожељан морални образац или део неког политичког програма.
Ако неко данас жели да се политички организује управо му се указује прилика да насели један потпуно празан политички простор који би се бавио „породичним темама“, све од биоетичких дилема, преко абортуса, беле куге, социјалних и правних проблема породиља, па до великих државних инвестиција у младе брачне парове и породичне стамбене кредите. Политичка странка која би се, рецимо, звала Савез Српских Породица била би прави ССП који нам је данас потребан. Јер ову тему неће решавати Европска Унија, нити ће она да брине о стању у ком се данас налази породични морал и биолошки потенцијал у Срба.
Без јаке породице, породичног бизниса и породичне жртве за нове генерације нема друштвеног, економског и биолошког опоравка српског народа.

„Мала Црква“

Породица је „мала Црква“. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посуновраћеном свету. „Мала Црква“ има своје молитвено правило, иконостас, духовни живот и читав поредак који извире и опет се улива у „велику Цркву“. Оно што је најважније јесте да ова друштвена ћелија (келија) омогућава подвижнички амбијент за узрастање у врлинама и вежбање у превазилажењу напора, тешкоћа и искушења. Она је таква „келија“ за сваког њеног члана и управо функционише по манастирском принципу међусобног прожимања, поделе обавеза и заједничког узрастања.

Породица је најбоља провера квалитета људске личности. Тек у породичним искушењима видимо колико смо јаки или слаби као личности, колико смо (не)спремни за жртву, договор, поштовање туђе личности, трпљење, опраштање, коначно – љубав. Нема на овоме свету места и времена где би се, ван манастира, боље могле тренирати ове хришћанске врлине и у њима напредовати него у породичном животу.

Породица која је изгубила контакт са Црквом ослања се само на биолошке везе међу сродницима, које често остају немоћне да породицу одрже. Заправо се ради о духовном пропадању појединаца као узроку пропасти савремене породице.

Савремена породица

Свакодневно чујемо разноразне експертске анализе и лелекања како нам је савремена српска породица у распаду. То није ни посебно чудно пошто живимо у времену „краја породичног живота“. Тешко и касно склапање бракова, брзи и многобројни разводи, малодетне породице, геј и лезбејски бракови и усвајање деце, перманентна сексуална револузија, пресудно утичу на свеукупну релативизацију значаја породичног живота у читавом свету (или барем његовом западном делу који се тако често самопроглашава за цео свет).

Али вајни стручњаци не нађоше лека овом вирусу који је напао нашу породицу. Можда зато што нису дали тачну дијагнозу и што нису загребали до у суштину проблема. Нема хришћанске, моралне или, ако хоћете, обичне здраве породице без хришћанских, моралних и здравих личности које би је формирале.

А где се то овакве личности могу наћи односно формирати? У школи, која је изгубила васпитну функцију? На улици? У виртуелној реалности медијског света? То је проблем са нашим експертима: они не смеју да изговоре реч Црква, која означава једини одговор на постављено питање и проблем. Пола века разни психолози и социолози протерују Цркву из процеса образовања и васпитања омладине и сада се чуде што немају са чим да попуне духовну празнину коју су направили.

И да поновимо речи Достојевског: покажите ми личност већу, лепшу, светлију, бољу, заноснију од Христа, па да сви пођемо за њом.

Утицај телевизије

Свет телевизије већ поодавно дубоко угрожава породични живот, разарајући заједницу и унутарпородично општење, и слепо везујући појединца за себе. Телевизија је окупирала како слободно време појединца тако и заједничко породично слободно време. Породични разговори подређени су комуникацији са ТВ-ом, а породичне теме – телевизијским. Јаз између родитеља и деце продубљен је различитим ТВ-интересовањима и навикама, што води одвајању у посебне собе и верности личним ТВ-апаратима (световима). Тако се јавља савремени феномен да се са већом пажњом прате и проживљавају животи ТВ- јунака неголи ближњих. На том путу долази до дефинитивног одумирања породичне заједнице.

И баш кад је тај процес у току појављују се, као наручене, ТВ-серије које у потпуности промовишу одсуство значаја породичне заједнице за савремену грађанску јединку. Америчка ТВ серија „Али Мек Бил“ представљала је у своје време једну од најгледанијих телевизијских серија у глобално-сеоским светским размерама и била симбол јединства ових телевизијско-животних тенденција. То је прича о нестанку и непостојању породичног живота у једном одређеном слоју америчког друштва (свет судства: адвокати, судије, клијенти). Наиме, реч је о свакодневним доживљајима, пословним и љубавним авантурама у оквиру једне адвокатске фирме. Шест-седам младих људи, међу којима је и главна јунакиња Али Мек Бил, формирају идилични идеал вечне младости, животног авантуризма и сјајног провода.

Гледањем само неколико епизода ове серије постаје уочљиво одсуство породичног дома и породичне заједнице код готово свих главних јунака. Два главна места збивања представљају, заправо, псеудопородичне домове: канцеларија (култ посла) и кафић (култ забаве) – две једино признате стварности западног човека. У овом ортаклуку (посла и забаве, професионалних и сексуалних авантура) нема брака (изузев једног који не постоји ван канцеларије и више је у функцији непресушне мотивације главног драмског љубавног троугла), нема ни помена родитеља главних јунака нити они имају деце. Доминира свет без породичне целовитости: без брака, стараца и деце – трагедија беспородичности, егоцентричности, самодовољности, самозадовољства једне псеудозаједнице самаца.

Додатна занимљивост је да пословни угао приказивања овог ТВ-света представља адвокате у одбрани најразличитијих необичних и на први поглед забавних а заправо амерички распамећених правних случајева (у већини најновијих измишљотина „људских права“) у којима ови јунаци увек односе победу.

Секс и град

Централну тему ипак чине њихови свакодневни љубавни проблеми, тражења и мењања „партнера“, сексуална оптерећења, комплекси и фрустрације, често у истом кругу колега са посла. То су и једине теме њихових разговора, у току и након радног времена. Најрепрезентативнији лик овог љубавног типа јесте управо главна јунакиња која има „неизлечиви“ животни проблем серијског осујећења задовољења сексуалног мотива, који је води у најразличитије авантуре.

Међутим, праву даљу, савремену разраду мотива на моменте чак симпатичне савремене америчке жене, осликане у лику Али Мек Бил, представљају њене њујоршке земљакиње из већ отворено аморалне и већ дуже време хит-серије (а сада и филма!) „Секс и град“, која потпуно огољује свакидашњу егзистенцијалну празнину једног пријатељског круга њујоршких жена, оптерећених сексуалном свакодневицом и бестидним речником, уз неизбежни додатак пропагирања најсрамнијих изопачености. У овој серији већ је дефинитивно, на нивоу идеолошке пропаганде, изабрано одбацивање породичног живота зарад култа савремене пословне жене-куртизане.

Укинути Богом благословени брак и породица отворено се замењују култом блуда, противприродних изопачености и наказних антизаједница Новог Доба. Две реалности, два света – телевизијски и стварни – коначно су се сусрели и стопили. У оба је завладало одумирање породице и врхунац индивидуалистичке грехољубиве помаме.

То што савремени град, као и савремени медији, по својој природи више гравитира греху него врлини, не значи да није поље на коме можемо да остваримо и врлину. У свету самаца или истополних бракова који нам се данас нуди нећемо остварити срећу. Породица је природни пут и за нашу сексуалност и за наш живот у савременом граду.

Где смо ми у свему томе?

Свако нека призна свој део греха и нека узме свој део крста. То би било довољно за почетак опоравка наше породичне ситуације. Прича о биолошком нестајању српског народа, кукање над сопственом пропашћу, привијање фластера на дубоке ране, економска и политичка решења у времену моралне пропасти, нису и неће донети помоћ у излажењу из кризе породице у којој живимо. Редослед потеза је врло једноставан: духовна обнова појединца – морални устанак заједнице – бујање младих брачних парова – економско улагање државе у вишедетне породице – биолошка обнова нације – свеукупни друштвени напредак.

Српски народ данас се налази на удару више елемената културе смрти: абортуси и други видови контроле рађања, наркоманија и други облици болести зависности, савремено сексуално образовање и порнографија, алкохолизам, у перспективи хомосексуализам, еутаназија и клонирање, који већ куцају на врата нашег сокака глобалног села… Борба против ових искушења не подразумева само покушај њиховог искорењивања, већ нешто много више и важније од тога: настојање да се у владајући систем вредности поврати изгубљени смисао и култура живота: култ брака и породице, материнства и рађања, очинства и самопожртвовања, здрави стилови живота. Јачањем хришћанских врлина и светосавског погледа на свет најефикасније и најтрајније се ове душевне и телесне немани могу сасећи у корену. Законска решења су део у коме држава мора да ограничи или спречи ширење ових пошасти, али, што је много важније, и да подстиче и развија културу живота. Јасно је да су Породица, Црква и Држава три стуба на којима почива одбрана духовног и телесног здравља српскога народа, као и пут од здраве личности преко здраве породице до здравог друштва.

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 25. 06. 2008

Савремени и некадашњи брак

Ми данас трпимо последице свог олаког пристајања за начелима која је милом или силом увела пре 60 и више година комунистичка власт у вези са браком. Њиховим доласком на власт Црква губи свој утицај у склапању бракова. Отада венчања у Цркви нису више у „моди“, а брак се се уместо малом црквом и светињом, сматра интересном заједницом особа различитог пола који имају сличне погледе на свет.Брак тако временом губи свој дубљи смисао.Испред супружника стоје папири који говоре све, а уствари ништа. ( Додуше, последњих 15-ак година све је више црквених бракова, хвала Богу, али много је супружника који не схватају да је црквени брак велика жртва, страдање једно за друго, а не само нешто у шта се улази јер „ тако се ваља, то су наши обичаји“ и само то и ништа више.) Жени је дато право да сама, без договора са мужем, одлучује о рађању: колико ће их родити и хоће ли уопште рађати; колико ће деце убити, ако она ( и њен муж такође) не жели обавезе, већ само „сладак живот“ без муке. Легализован је абортус у државним клиникама- фабрике смрти су почеле да раде пуном паром. А да ли је било и других примера ? Да ли је било било оних који су у ,то доба без Бога,брак улазили из љубави ,спремни на жртву? Да, било их је јер се некадашњи морал није могао одједном угушити. Многи млади брачни парови из села у општини Ариље последњих деценија су се населили у овај град и његову околину, запошљавајући се у исто време у њему. Градили су две највеће грађевине у животу сваког човека: брак и кров над главом. Улога жене у овим браковима, браковима досељеника у овај град, али и друге градове широм Србије, била је јако тешка и одговорна. Подизале су децу, али и пратиле мужа у изградњи „кућног прага“.Спремале су силне ручкове не устручавајући се да раде тешке физичке послове.Ево шта каже једна жена, која , уистину није била са села, али је искусила такав живот: „ Одрасла сам у граду и имала сам све услове. На једном слављу упознала сам садашњег мужа, са којим сам мало попричала. Био је искрен и све ми је рекао, у шта сам се касније уверила.Видела сам у њему моралну снагу и јаку личност и то ми је било довољно.Када сам дошла у његов дом, он је био пола од цигле, пола од дрвета, а унутра огњиште и земља која се квасила и брисала да се не би подизала прашина.Сада смо, хвала Богу, живи и здрави, имамо велику кућу, децу и унучиће и поносни смо на свој род и на Божију помоћ која је увек била уз нас у тешка времена, а и после.“ Такве ситуације су готово нестале, а користољубље и похлепа су узеле маха. Питамо се где су данас жене и девојке, а где људи, који требају заједнички да граде и брак, а и свој кров над главом?Данашње девојке као да су се умориле од свега и чекају да добију све готово. Жеља је многих да све што им треба у браку добију од другог супружника тражећи оне мушкарце који им обезбеђују све материјалне услове, све баш све. А када то добију живот им постане незанимљив и пасиван. С друге стране, многи мушкарци, будући очеви, су неодлучни. И чекају и као многе девојке много бирају, желећи много.Траже леп физички изглед, траже шарм, духовитост, бистрину, али не траже оно најважније – особу која искрено воли и спремна је на жртву зарад породице, неовисно од тог да ли је црна или плава, лепа или ружна, образована или полуписмена. И тако се праве данас лоши брачни избори.Бракови пролазе у свађама и трзавицама док не пукне та назови заједница и не дође до развода.

А како је било некад? Некада су родитељи имали већи утицај на децу која су слушала њихове предлоге, из поштовања.Бракови су се тада склапали у договору са родитељима.И поред уговорених бракова у којима се младенци нису ништа питали као лошијих искустава некадашњег доба, било је доста случајева у којима су бракови били срећни и дуговечни јер су имали благослов родитеља.

Некада је било срамота да момак и девојка пре брака једно другом уђу у кућу иако се много воле, а камоли да имају сексуалне односе пре брака. Данас је све то нормално и пракса већине парова. Потребе за браком нема, јер и без брака све имају и све је јавно.Једино деце нема.Коме она требају да ноћу прекидају сладак живот удвоје.У већим градовима сасвим је уобичајено да млади живе у ванбрачној заједници годинама, иако имају све услове за живот. Да ли им је потребан брак поред таквог живота, чему се они радују, осим сладострашћу?

Пробајмо да усвојимо добра искуства из наше прошлости,пробајмо да схватимо да је породица због деце, а не само и једино због рачунице и угађања једно другом,ако не желимо разводе и распаде породица и случајеве измешаних очева.
Аутор: Драгош Б. Луковић., Објављено: 22. 04. 2009. Преузето са сјта Видовдан

Бела куга гута Србију

На првом месту, темељ сваке обнове је породица. Она је мали стуб државе и друштва, што је већи број тих снажних и здравих стубова утолико је и држава јача.У јакој се породици сви проблеми лакше и брже решавају, у посрнулим и сломљеним породицама проблеми се не решавају, већ се гомилају.

Бела куга и абортус

Већ дуги низ година прича се о белој куги, да нас више умире, а мање се рађа, која попут аждаје гута Србију већ десетковану последњим ратовима.Ратови обично не питају ко је ко. Њих не занима националност, боја коже или раса. Они су свуда крвави и сурови. Понекад, видевши ратне страхоте, запитамо се постоји ли неки магнет за рат који га тако често привлачи на ове просторе. Међутим, после рата треба се што пре обновити у сваком погледу. На првом месту, темељ сваке обнове је породица. Она је мали стуб државе и друштва, што је већи број тих снажних и здравих стубова утолико је и држава јача.У јакој се породици сви проблеми лакше и брже решавају, у посрнулим и сломљеним породицама проблеми се не решавају, већ се гомилају. Као пример здравих породичних односа имамо српску средњовековну породицу. Тадашња српска породица није имала многе материјалне погодности које данашња има, али је имала духовност која ју је чувала и храбрила да издржи све муке и недаће које ју задесе и очува своје корене. Вера и молитва биле су духовна храна српске ондашње породице . Када је понестајало телесне хране, она се више окретала овој духовној храни и бивала све јача. Данас телесне хране имамо више, а духовне доста мање отуда се не поштује вера, морал, хришћански обичаји, светитељи. У Србији се данас води тајни рат. И у осталим земљама света он се води, али због наше малобројности он је по нас погубан.Доласком комуниста на власт он је започео и добио свој замах, а у последњих 20-ак година доживљава своју кулминацију немилице беснећи Србијом. Највећи савезници су му: блуд, дрога, насиље, силовања. Тај тајни огромни, а тешко видљиви рат је АБОРТУС. Разликује се од осталих ратова јер се искључиво води против немоћних и малих људи у мајчиној утроби који желе да угледају светлост дана. Они су у својој борби незаштићени и увек губе. Армије таквих малих бића страдају годишње, читави градови, а јавност ћути! Без обзира што нису видели светлост дана и што су својим противницима губитници, пред Богом су победници! Ти нејаки и немоћни људи , несуђени инжењери, уметници и научници, најчешће страдају у логорима смрти који имају и своје властите џелате који их прво убију, а затим баце да им се ни гроба не зна.Постоји ли за ово суд осим Божијег суда, зар ово није геноцид над геноцидима? Логори односно клинике смрти све су бројније; а наше супруге и мајке због недостатка духовног и моралног васпитања одлазе под нож као на вађење зуба немајући другог страха осим страха од бола док се тај злочин извршава. (Средњовековна Србија је по овом питању била духовно јача; тадашње жене знале су да је абортус злочин, плашиле су се Божијег суда. ) А наша јавност сном мртвијем спава, док у овом геноциду Србија губи око 200 000 недужних будућих људи- колатерална штета блуда, неморала и сладострашћа одраслих !Престанак овог рата не назире се скоро јер држава по овом питању не ради ништа.Она је још увек на страни џелата и децеубица.А врло лако може да пређе на њихову страну и укине логоре смрти за немоћне малишане, а њихове џелате казни заслуженом казном. Да подсетимо, убиство нерођеног детета је равно убиству одраслог човека! Томе нас учи наша Православна црква која истиче да чим се зачне у утроби матере нерођено створење добија душу и постаје засебно биће.И стварно на снимцима нерођених малишана назиру се облици детета, сваки од њих је посебан на свој начин по својим покретима , изгледу. Дакле, драги будући родитељи, спречите убиства недужних малих људи, ви то можете! Џелати ће тада нестати, а Србија ће се увећати!

Измешани очеви

Пре неког времена појавила се непријатна весту коју многи нису поверовали. Ради се о добровољном узорковању и испитивању ДНК ( генског материјала) родитеља и деце. Резултати тог испитивања били су запрепашћујући јер је утврђено да сваки трећи мушкарац ,обухваћен узорковањем, није отац свог детета. И обичан човек, који је прошао узорковање, се запита коме веровати лаборантима или својој жени? Ако новине не лажу, ако није нека њихова дезинформација, треба да се забринемо. Не само мужеви који сад откривају непријатне истине( ако већ раније нису знали за то да нису физички очеви своје деце јер ДНК анализа је једна јако веродостојна анализа) већ и ми остали грађани треба да се запитамо какав живот водимо, да ли се упуштамо у ризичне везе и односе који ће кат-тад испоставити своје рачуне.

Видљиви сведоци

Када се говори о нестајању српског народа ,кога је из дана у дан све мање, гробља су неми сведоци . Сведоци трагичне прошлости и несреће која је задесила српску породицу и цео народ. Јужно од Краљева и Крушевца гробља су препуна споменика који су изграђени за готово исто време као неки стамбена ламела. На њима исписана имена људи са различитим годинама рођења, а са истом годином смрти. Година је 1999. Та несрећна година многе није питала колико су проживели и шта су урадили, већ их је узела, а њихове породице су пресечене у својим животима, у тугу завијене.Неки су отишли тада са овог света, а нити су нешто веће започели, нити су оставили неки дубљи траг за собом. Њихове вечне куће су бројне; немо опомињу на страхоте које ратови доносе.Често се могу срести гробови у којима почивају један до другог двојица браће или отац и син. На сваком споменику пише захвална му отаџбина, а шта је захвална отаџбина урадила за њихове породице, је ли им се одужила бар имало? Или је све и даље као у приповетки „Све ће то народ позлатити“ Лазе Лазаревића? Тешко је путнику намернику када пролази поред ових споменика, да не застане и не запита се: – Зар је овако морало?

Подаци који забрињавају

Аутор: Драгош Б. Луковић., Објављено: 22. 04. 2009. Преузето са сјта Видовдан

Србија пред демографским суновратом

Од последњег пописа становништва обављеног 2002. године када су основни демографски показатељи, иако негативни, имали благо позитивне трендове у односу на трагичну 1999. када су сви демографски параметри од када се води статистика становништва у Србији имали најнегативније резултате, демографска ситуација се знатно погоршала.

Природни прираштај са стопом -3,3 %о у 2002. опао је на -4,6 %о у 2005, односно на -4,7 %о у 2007. години. Посебно забрињава чињеница да је овако негативан природни прираштај превасходно последица пада наталитета и у мањој мери повећања морталитета, што само потврђује чињеницу да се Србија поред социоекономске налази и у дубокој моралној и кризи система вредности, које се из дана у дан продубљују.

Када се узме у обзир и чињеница да се из године у годину повећава емиграција, углавном младог, репродуктивно способног становништва, веома брзо ће доћи на ред питање биолошког опстанка српског народа.

У 2007. години позитиван природни прираштај бележи свега oсам општина у Србији: Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Бујановац, Прешево, општине у којима доминира становништво националних мањина, и свега два града Нови Сад и Врање, као и нишка градска општина Палилула са већинским српским становништвом. Из познатих разлога подаци за територију Косова и Метохије су недоступни, а према незваничним подацима иако живи у изузетно лошим условима како безбедносним, тако и егзистенцијалним српско становништво на Космету има позитиван природни прираштај. Дакле, иако је социоекономска димензија демографске кризе неспорна, ипак није проблем само у нашим новчаницима, већ и у главама.

Аутор: Раде Јовићевић, дипломирани демограф из Чачка

Појам „васпитање“: Четири стуба васпитања

„Мисао о учењу од колевке па до гроба је кључна ствар за 21. век (…). Овде се не ради о некаквом новом сазнању, јер су и ранија истраживања у вези са васпитањем наглашавала неопходност учења одраслих. Тако поступајући они уче да у новонасталим ситуацијама реагују на прави начин и да добро процењују, било да се ради о приватном или професионалном животу. Оваква потреба за васпитањем и даље постоји, заправо добија на свом значају. Једини начин да се задовољи споменута потреба је да свако учи како се учи. Постоји још једна потреба – да боље упознамо себе и свет у целини, што од нас захтева свеобухватна промена традиционалног начина живота. Међусобно разумевање, размена искустава и природна хармонија су императиви, но управо ових ствари недостаје у нашем данашњем свету.

Након што је Комисија дошла до ових закључака, издвојила је један од четири стуба као најважнији део васпитања – Учење како да се живи заједно. Реч је о развијању разумевања за друге људе, њихову историју, традицију и духовне вредности. На тај начин код људи може да се образује нова свест која нас води према спровођењу заједничких пројеката, мирном и интелигентном изналажењу решења у незаобилазним конфликтима, ако се узме у обзир повећање међусобне зависности људи и пође од заједничке анализе будућих ризика и изазова. (…) Комисија је радила и на врсти васпитања која би требала да унпареди и и учврсти образовање нове свести. При томе се сасвим јасно види значај преостала три стуба, који представљају основу за изучавање заједничког живљења.

Први од ових стубова је учење да би се стекло знање. Уколико посматрамо брзе промене које са собом доноси научни напредак и нове форме економских и социјалних односа, нагласак мора да се стави на преношење довољно широког општег знања уз могућност повезивања истог са одабраним стручним предметима. Једно овако опширно опште знање је заправо кључна страв за учење оде колевке па до гроба. Учење од колевка па до гроба истовремено поставља основу за њега.

Следећи стуб је учење да би се деловало. Овде се не ради само о добро обављеном послу који смо одабрали као свој позив, већ уопште о компетенцији да се изађе на крај са непредвиђеним и најразличитијим ситуацијама, те о сопсобности тимског рада. То су карактеристике којима васпитне методе данас не посвећују довољно пажње. У многим случајевима оваквају у њима компетенција и способност се лакше учи и развијаја, ако ученици добију прилику да се опробају у њима. За вријеме школовања ученици имају прилику да имају праксу у некој ваншколској организацији или да се окушају у социјалном раду. Управо ту лежи важност која се не може мерити са свим наставним методама заједно – ситуација у којој се смењују настава и рад.

Последњи, али ни у ком случају нешто слабији стуб је учење за цели живот. Ово је била главна тема извештаја Едгар-Фауре ’Како учимо живети. То је био УНЕСЦО-ов извештај о циљевима и будућности наших васпитних програма, који је објављен 1972. године. Препоруке из овог извештаја су још увек релевантне, јер у XXИ веку сваки појединац ће још чешће да се налази пред изазовом да покаже више самосталности и способности процене, што се, опет, повезује са веома великом индивидуалном одговорношћу у смислу остваривања заједничког циља. Наш извештај наглашава и још један захтев који се поставља: Нити један таленат, који као скривено богатство чучи у сваком човеку, не сме остати неискориштен. Ови таленти су, да именујемо само неке; сећање, логично размишљање, машта, телесне способности, смисао за естетику, способност комуникације и природна харизма вође групе, која, опет, налаже неопходност јачег и чешћег самопризнавања, али и самопреиспитивања (…).

Развој „информационог друштва“ повећава могућности приступа подацима, информацијама и чињеницама – зато би васпитање трабало да оспособи свакога за прикупљање информација, њихов одабир, процењивање и кориштење. Васпитање, дакле, стално треба прилагођавати променама друштва: Оно могућностима мора да да основу и богатство људског искуства.“

[Извод из УНЕСЦО-овог документа о васпитању за XXИ век „Способност учења – Наше скривено богатство“, Немачка УНЕСЦО комисија, Неуwиед; Крифтел; Берлин: Луцхтерханд, 1997., Стр. 18-19]

Појам „васпитање“ – задаци васпитања

„Један од најважнијих задатака васпитања је да се постојећа међусобна зависност преиначи у добровољну солидарност. Због тога васпитање мора да помогне људима да на основу бољег разумевања света разумеју боље себе и друге. Учење је први корак ка разумевању све веће сложености дешавања на светском нивоу и ка уклањању несигурности која се појављује каокако да се сагледају чињенице и да се заузме критички став према протоку информација, да би се на крају дошло до властите процене, односно закључка. Овде је васпитање незамењиво. Оно захтева право разумевање догађаја, које је свакако шире од онога што се представља путем медија, понекад сувише поједностављаног, а понекад сувише искривљеног. Пред нашим очима се тако појављује ускомешан свет у процесу промене. Васпитање мора да помогне сваком појединцу да постане грађанином света (…).

Васпитање, стога, мора свакоме да омогући увид у његове корене, како би се уочили оквири датости. Васпитање истовремено треба да подучава и поштовању према другим културама. Неки наставни предмети у школама су од пресудног значаја за овакво васпитање. Историја као наставни предмет често је истичући разлике и позивајући на размишљања о тим разликама служила томе да се појача осећај националне припадности. Разлог за то је била чињеница да настава историје није била организована на научној основи. Уколико бисмо само на тренутак инсистирали да се запази оно што је лако уочљиво, а то је да људске групе, народи, нације и континенти нису једнаки, били бисмо присиљени да дођемо до закључка да други народи јесу другачији, али да имају исто тако богату историју и културу. Знање и познавање других култура води нас до тога да будемо свесни посебности своје културе, али и целокупног наслеђа човечанства (…).

Васпитање мора да буде у основи новог хуманизма. Оног који се више истиче својом и нека врста етичком компонентом и чија вредност лежи у познавању и поштовању других култура и духовних вредности различитих цивилизација. Тиме се држи нека врста равнотеже у процесу глобализације, која је и више него потребна да се глобализације не сведе само на ону кономскутехничку и ебаланса глобализацији, који је и више него потребан, иначе ће глобализација остати само техничка и чисто економска! Осећај заједничких вредности и заједничке судбине је темељ на којојем мора да почива сваки вид међународне сарадње (…).

Више није довољно да се сваком детету пренесе одређена количина знања у датом тренутку његовог живота, како би оно надаље црпило то знање. Сваки појединац мора да буде оспособљен да учи током целога живота, да повећава обим знања, да стиче нове вештине и квалификације, како би могао да се прилагоди промењивом, сложеном и повезаном свету.“

[Извод из УНЕСЦО-овог документа о васпитању за XXИ век „Способност учења – Наше скривено богатство“, Немачка УНЕСЦО комисија, Неуwиед; Крифтел; Берлин: Луцхтерханд, 1997., Стр. 40-41,

Појам „васпитања“: Циљеви васпитања

„Толеранција и поштовање према другима су основе демократског живота и требало би да буду циљеви учења. Но вредности уопште и толеранција у својој посебности не могу непосредно да се пренесу: жеља да се неке вредности наметну има по правилу за резултат негирење ових вредности. Вредности су значајне само онда када су слободном вољом одабране од стране сваког човека понаособ. Школе због тога нису у могућности да са својим ученицима свакодневно раде на толеранцији и да им помогну да прихвате и другачија мишљења, те да покрену дискусију о моралним и етичким дилемама.

Улога школе би ипак требало да буде да се младим људима објасне историјски, културални и верски темељи или узроци различитих идеологија, које заслужују пажњу у њиховом друштву или школи. Овај задатак, који се може да се испуни и захваљујући помоћи извана (ван школе), веома је тежак. С једне стране постоји опасност да неко буде лично повређен увођењем тема као што су политика и религија (које иначе и не припадају у школску учионицу) у школу и наставу. Ученици треба да се подстичу у томе да слободно размишљају и да своје процене граде на познавању чињеница, како не би слепо пратили владајућа мишљења, размишљања и већ постављене системе вредности. На тај начин млади људи постају отворенији и зрелији. На овај начин, подстицањем демократског дијалога, ствара се темељ будућој хармонији и миру (…).

Демократија ипак не живи само од пасивне толеранције, која само прихвата онога ко је другачији. Ово становиште, иако се у први мах чини потпуно неутралним, свакако зависи од тренутних друштвених околности. Таква толеранција брзо ће да се сломи у ситуацијама када социјални или економски положај једне групе доведе до конфликта. Ова сасвим једноставна идеја толеранције мора да се допуни и пренесе ширењем знања о плурализму и његовом значењу, које се заснива на указивању поштовања и уважавању других култура.“

[[Извод из УНЕСЦО-овог документа о васпитању за XXИ век „Способност учења – Наше скривено богатство“, Немачка
УНЕСЦО комисија, Неуwиед; Крифтел; Берлин: Луцхтерханд, 1997., Стр. 48-49]

Појам „васпитање“: Изазови за васпитање

[„Морамо да се припремимо за велике напоре, или још боље да их превазиђемо. Иако ови напори нису новијег карактера они ће да имају централно значење у XXИ веку. Ради се о следећем:

јаз између ‘глобалног’ и ‘локалног’ – Људи морају постепено да постају грађанима света, а да истовремено не губе додир са својим коренима. При томе и даље треба да играју важну улогу у животу своје нације и локалне заједнице.

Људи су данас растрзани између глобализације, коју виде, а понекад и носе на својим плећима, и трагања за коренима, везама и осећајем припадности. Васпитна политика мора више да се бави овим проблемом, јер се и друштво рађа уз порођајне болове. Васпитање је језгро развоја личности појединца и развоја друштва. Задатак васпитања је да свакога од нас, без изузетка, оспособи да развијемо и искористимо своје таленте, и свој креативни потенцијал укључујући и одговорност за сопствени живот, и остварење својих циљева.“

[[Извод из УНЕСЦО-овог документа о васпитању за XXИ век „Способност учења – Наше скривено богатство“, Немачка УНЕСЦО комисија, Неуwиед; Крифтел; Берлин: Луцхтерханд, 1997., Стр. 14-15]