Афирмација Система вредности

Абецеда система вредности

Вера нада и љубав уређују ствари и стварају склад у вредностима како материјалним тако и духовним, ту равнотежу  нипошто не треба угрозити  већ је поштовати и понашати се у складу са њеним правилима која су једна константа и непромењена вредност.

Велика је сатисфакција и неописиво задовољство чинити добро и помоћи ако си у могућности, једноставно неможе се увек знати коме си доброту и помоћ дао зато времена углавном нема за  селекцију то је скуп луксуз јер доброту можеш ускратити коме неби смео, то је пријатељство мудрога и његовим вредностима и поукама.

Одупрети се изазовима порока који су дати са животом и ставити их под контролом и непрестано се борити против њих је у служби очувања вредности. Чињењем нечег што неволиш да се теби чини је зло и велико унизуће своје душе.

Претеривати у било чему значи да тој особи душа није сита нити ће икад бити, мало би јој било сво благо света. Страсти су деца порока  и не треба их присвајати погледај оне који јесу и научи се на њиховим грешкама.

Слушај јер никад се незна где мудрост спава и  не расипај  своју мудрост узалуд јер може доћи у погрешне руке и тако незнајући постати саучесник нечег лошег. Заборави нането ти зло већ већ из њега извуци наук, ако то не учиниш зло ће и тобом загосподарити. Своју снагу или надмоћ немој злоупотребити већ је паметно искористи јер незнаш докле ће трајати. Ако то не учиниш кад је будеш изгубио платићеш високом ценом.

Да би имао поверења у самог себе мораш прво спознати људе па ћеш и себе то је предуслов спознаје. Трагати и откривати врлине је ко пронаћи лековито биље и правилно употребити. Бити правичан је једна од најбитнијих врлина човекова. Радећи човек ствара добро и себи и другима нерадом креће ка пороцима и злу.

Београд, 14.07.2009. Драгиша Јоцић

После промена од 5. октобра 2000. Србији је остало тешко бреме проблема и историјских нерашчишћених поглавља: ви ше од деценије у чешћа у ратовима, после II светског рата, највећа забележена хиперинфлација, војна интервенција НАТО-а, одлив преко 300.000 академски образованих људи, 700.000 избеглица и расељених лица. Четири године након демократских промена, Србија је суочена са бројним негативним идолима и феноменима, како економским (неефикасна привреда, платни дефицит, презадуженост земље, буџетски дефицит, започета, а незавршена транзиција), тако и са проблемима изградње демократских институција и општег недостатка политичког и друштвеног консензуса за успостављање новог система вредности.

Србија је константно, годинама у кризи, у политичком и институционалном вакуму.

Међу политичким елитама постоји стидљива воља за оштријом конфронтацијом са сумњивим вредностима прошлости. Опирање друштва да се суочи са прошлошћу и личном одговорношћу за политичке изборе током деведесетих, политичке елите користе за приземну политичку демагогију и манипулишу историјом и „патриотизмом“ ради опортуног опстанка на власти, што све значајно успорава успостављање основних система вредности.

Након 5. октобра 2000. видни су помаци у економској сфери (санација банака, чврста валута, започете реформе у другим секторима), али оно што недостаје је промоција и успостављање опште прихваћене вредности на којима се гради једно друштво, с обзиром да је политичка и медијска сцена препуна сумњивих бизнисмена, компромитованих политичких странака и жуте ш тампе.

Србија је из система дискутабилних вредности (период комунизма), ушла у период негације свих вредности, поремећене лествице вредности и изневерених очекивања, депресије и разочараности.

У Србији акутан је проблем непостојања система моралних и алтруистичких вредности. Овај проблем се граничи са дубоким неразумевањем функције и смисла правне државе. Свака транзиција подразумева корените промене у систему вредности и вредновања, због тога је она толико тешка и болна и сама погађа више генерација друштва. Проблем прихватања новог система вредности је у процесу разумевања смисла и потребе новог вредносног система, а истовремено критичког односа према систему вредности који се смењује. Транзиција подразумева и један период криза у коме се сударају различита поимања правог и неправог, добра и зла, истине и лажи, корисног и штетног – у том периоду кризе је најчешћа последица недостатак система вредности, вакуум вредности под којим попуштају и цивилизацијски, хумани рефлекси друштва. У Србији, условљено дубоким траумама којима је друштво било изложено, овај период кризе, који би требало што пре премостити, се претворио у трајно стање друштва и нације.

Након 5. октобра 2000. године интелектуалне и политичке елите нису схватиле неопходност дефинисања вредности одређених професија. Тај проблем има дубоког корена још од комунистичког режима, када су позиције у одређеној делатности на кључним местима добијали људи који су искључиво били чланови комунистичке партије, а касније за време владавине Слободана Милошевића овај феномен је постао темељна логика читавог режима. Владавина која је била у супротности са елементарним поштовањем људских права, логике и рациа довела је до потпуне негације, како живота, тако и државно-правних вредности. Професори који су се борили за очување своје професије били су избацивани са факултета, студенти који су се залагали за слободу мишљења били су пребијани и затварани, независни медији били су забрањивани. Судије које су у име професије поштовали закон, брутално су избачени са посла.

Последња истраживања спроведена у Србији показују да за професије од општег интереса градјани немају ниједну позитивну асоцијацију. Тако је рецимо за грађане Србије прва асоцијација на судство и медицинску заштиту корупција, за новинарство – лаж, а за свештенство – догма.

Непостојање вредности довело је углавном до одсуства спремности људи на одрицање ради општег добра и одсуству било какве жеље да се поштеним деловањем реализује своја личност. Све ово доводи до слабљења и онако слабих институција државе.

У Србији је такође акутно непознавање система вредности на којима се темељи Европска Унија, као и одсуство циљане и смислене промоције тих вредности. У Србији је недвосмислена политичка и друштвена одлучност да се уђе у Европску Унију. Непознавање историјског процеса настајања Европске Уније, напори око стварања и неговања система демократских, културних, друштвених, па ако ћемо и моралних вредности у земљама чланицама збуњује грађане Србије и доводи их у сумњу да ли су земље чланице уопште спремне да прихвате Србију са њиховим квалитетима и недостатностима. Отуда се често захтев земаља ЕУ упућен Србији да се развија у смеру заједничких и прихваћених европских стандарада схвата као политички притисак. У јавности је присутно мишљење да су друштвене и системске промене неопходне за улазак у Европу у суштини уцена земаља чланица. Одсуство промоције самих стандарда које треба испоштовати доводи до тога да грађани немају свест о томе да су ови стандарди неопходни за грађанско друштво и тржишну економију и да би требало да замене садашњи нефункционални режим системом који у земљама ЕУ резултира значајним побољшањем услова живота.

Због свега наведеног неопходно је у Србији покренути питања око правих вредности, требало би наградити и подстицати друштвену свест о значају професије и моралним и професионалним вредностима, која су основ изградње демократских институција и владавине права.

Промоцијом вредности и подстицаће се и грађани да преузму сопствену иницијативу у поновном оживљавању система вредности, као и да се лични примери професионалног достојанства, часне одбране професије, истакне из општег сивила и афера жуте штампе.

Преузет део текста – Лига експерата – ЛЕX http://www.lex.org.rs/

Прво шталица па онда кравица

Већина људи и држава у свету се понаша у складу са овом мудром изреком….јер она у суштини представља основну формулу живота. А шта је са нама да ли се и ми понашамо у складу са њом, Покушаћу да анализирам да ли се и наша држава и народ понаша у складу са њом……и да ли схвата њен суштински значај а самим тим и њену праву вредност.
ПРВО ШТАЛИЦА

А како стићи до шталице…Постоји начин да шталицу наследите али и то неће много вредети ако нисте ни свесни шта сте наследили. Ако сте пак свесни да сте је наследили само великим трудом и радом као и тачно зацртаним циљем успећете да је сачувате па и увећате и тако дођете до кравице. Ако пак шталицу сами стварате, морате то прво желети и знати чега се свега морате одрећи. Шталица значи да у сваком послу или одлуци морате увек имати на уму која је то прва и најприоритетнија ствар коју морамо урадити затим друга и тако редом…. једноставно нема и неможе бити прескакања. Такође доласком до шталице створили сте себи и својој породици, сигурност, здравље, природан и домаћински однос у породици, статус у друштву, задовољство живљења и тако даље списак је подужи.

Деформацијом система вредности као последица комунистичке власти са једне стране и доласком вишепартијског система са друге стране ништа се по овом питању није променило, једино је група појединаца искористила период транзиције да дође до шталица и шталетина и то на неприродан начин и стекне огромно богатство. Држава је ту затајила, није знала или није желела да на прави начин искористи своје шталице и шталетине великих вредности и које су представљале темељ економског развитка и живота у земљи Србији, прво је морала да врати одузете штале правим власницима који ће знати да препознају и на прави начин искористе, остатак штала су морали приватизовати на један паметан, мудар и пре свега строго контролисани начин. Паралерно са тиме стварити услове да народ дође до шталица ….а то се постиже, много стабилнијом политичком климом, ефикаснијим и бржим усклађивањем законодавства са европским и тако будемо примамљиви за стране инвестиције а без којих народ неможе доћи до својих шталица…..Чак насупрот држава је приватизацијом омогићила да један значајни део становништва дође до акција и деоница од приватизације док други мањи део није добио ништа….Држава и политичке странке зарад опстанка на власти нису народу предочили да су ти новци уствари шталице које морају правилно искористити и да друге прилике више неће бити, већ том популистичком политиком на индиректан начин народу је поделила кравице и тако поткопала економски темељ државе. Наравно народ је куповао све и свашта Сигурно сте ових дана чули да ће држава субвенцијама помоћи изградњу станова, знате да је субвенсионисала и куповину аутомобила и тако редом……..све то на први поглед изгледа лепо и примамљиво и у ствари представља поделу кравица …..али заборављена је једна „ситница“ кравица долази после шталице а не обрнуто…..
КРАВИЦА

Представља један логичан завршетак једног циклуса ….такође представља и доказ да сте урадили све како треба и по редоследу поштујући приоритете. Ако идемо дубље у анализи кравица може имати и значење самог смисла рада па и самог живота…она може истовремено представљати и круну нашег рада и понашања али и један природни вентил који ће одржавати један нормалан притисак у нашем организму, јер његов поремећај може довести до веома опасних последица како код нас самих тако и шире то наравно важи и кад је држава у питању. А ПО ПИТАЊУ ШТАЛИЦА ДРЖАВА НИЈЕ УРАДИЛА НИШТА……ПА СЕ ЧАК И САМА НИЈЕ ПОНАШАЛА ПО ТОЈ ЛОГИЦИ И САМА СЕБИ И СВОМ ОГРОМНОМ ДРЖАВНОМ АПАРАТУ ПОДЕЛИЛА ЈЕ ПРВО КРАВИЦЕ

Србија је постала земља са пуно кравица и врло мало шталица. Не живи се од нових кола, нових станова, новог намештаја, скупих летовања….. Живи се искључиво од свог рада, а држава је дужна да створи само услове који ће то омогућити, субвенцијом куповина машина, пољопривредног земљишта и тако даље и тако подели народу прво шталице.

Београд, 18.09.2009. Драгиша Јоцић

Систем вредности

Ниста неби било необицно да није рец о младим људима. Момцима и девојкама који се, ето, осецају несрецнима или несамопоузданима зато сто несто немају. А немају – спортски ауто, одецу с потписом, могуцност свакодневних одлазака на руцак и вецеру у скупе ресторане, дебеле банковне рацуне и слицно. Сви они, казу да су успесни и срецни само они који то имају. На опсаку да се мозе бити успесан и срецан и без тога, одговор је био – негативан. На питање засто не улазу у своја знања и способности како би били конкурентнији на трзисту рада и имали могуцност зарадити новац који би их довео до тих материјалних добара, углавном наводе да је то претезак и дуготрајан пут. Они не зеле радити како би имали и били успесни. Казу да око себе виде много оних који једноставно имају и који су због тога успесни и срецни. Другим рецима, не зеле цекати и улагати у себе: хоце сад и хоце све, јер сад су млади, сад се зеле проводити и зивети богато и успесно. Е сад, питање је како доци до тога? Они одговор обицно тразе у кладионицама, играма на срецу, наследству, зенидби/удаји за богате особе. Рад за њих није опција. Оцекују од околине (родитеља, породице, друства) да им реси све проблеме. Многи од њих окривљују своје родитеље сто им нису осигурали довољно новца којим би могли да купе свој успех. Осецају се несретно ако вец са 18 година немају све статусне симболе које везују за успех. Све то, указује да у друству постоји веома дискутабилан систем вредности који се темељи на инстант-богацењу, уместо на улагању труда у постизању трајнијих вредности (интелектуалних, духовних, социјалних, па тек онда материјалних). Вреднији је онај који има висе (без обзира како је то стекао), а не онај који зна висе. Цена улазнице у „ин“ друство је новац. Онда је донекле логицно да се они, који сами по себи немају, осецају несрецно и закинуто.

Зато се цесто питају; Засто неки имају, а ја немам? Како да до тога додјем брзо и лако?

Једним делом такав систем вредности, дефинису и неке врло агресивне рекламе, јер се слузе разлицитим порукама и фотографијама које у нама стварају угодност, везујуци свој производ или услугу с осецајима којима сви тезимо, као сто су осецај моци, слободе, успеха, самопоуздања, атрактивности и цега јос не.

С обзиром како ти осецаји довољно моцно утицу на нас да константно тезимо њиховом остварењу, сваки производ који се везе уз њих такодје добија ту снагу и утице на нас.

Тако поцињемо изједнацавати производ са оним цему тезимо. Например, уколико купимо добар ауто сматрамо да цемо постати самопоузданији, атрактивнији, да це сви видети да смо успесни, сто це нам све дати одредјен осеецај моци.

Проблем је сто се развија илузија да цемо самим тим сто смо купили неки производ одједном постати позељни и успесни. Добијамо осецај да се моц, атрактивност, среца и успех могу купити, С друге стране, ту су и богати припадници друства који стално изазивају пазњу медија, па смо тако стално окрузени њиховим фотосима на којима увек имају нову дизајнерску одецу, врхунски су насминкани, одморени и цини нам се да им је једини посао одлазак на пријеме и друзење с популарним особама.

Све то споља изгледа врло примамљиво и некако подразумева да су ти људи срецни само због тога сто све то имају. Вецина оних који им се диве готово никад не „загребу испод поврсине“ и упитају се је ли то уистину тако.

Медјутим, вецина истразивања указује да се истинска среца, испуњеност и успех темеље на лицном осецају да својим радом остварујемо праве вредности.

Другим рецима, да предано радимо оно сто смо изабрали, те да се остварујемо кроз добре резултате свога рада. То је основа за квалитетан однос према себи самоме, као и према другоме.

О овако постављеним вредностима мало моземо цути у медијима. Њих недовољно пропагирају и друствени механизми који би требали осликавати темеље исправних друствених вредности (сколство, судство, здравство, породица…)

Ста моземо лицно уцинити?

Моземо се ослободити негативних илузија о инстант-успеху и богатству које је синоним за срецу, првенствено због тога сто нас такве илузије могу уцинити трајно несрецним људима, сто верујем да нико свесно не зели.
Требамо стално радити на развијању властитог система позитивних вредности и зивети у складу са њима. Не изједнацавати богаство и срецу.

Само тако моземо из реклама извуци само најбоље (информацију, промисљање), а не потпасти под њихов утицај поврсних вредности које у реалном свету једноставно не стоје.

Вазно је знати да се среца и успех темеље на преданом раду и конкретним постигнуцима, а не на посједовању аута или других материјалних добара. Ма колико то неком било теско прихватити, истина је да су материјална добра последица успеха, а не његов узрок.

Дијагноза је: поремећен систем вредности, изгубљен осећај за квалитет и нормалност. А, терапија?

Седење скрстених руку је најлаксе, али и болно. Руке се могу деформисати када су стално скрстене, а и дуго седење није бас препоруцљиво.

Када казем да су системи вредности у насој земљи видно поремецени, не казем ниста револуционарно. То сви знамо и свима нам је врло познато. Е, ако сви знамо и сви смо тога свесни, а ниста не цинимо по том питању то вец представља револуцију. Свесни смо да ово није оно сто ми зелимо, да све мозе бити другације и боље, али ипак не мрдамо прстом. Нисам ја никакав Дон Кихот, знам да је врло теско померити ствари са поцетне тацке. И свестан сам тога. Сустина проблема има дубоке корене. Вадјење корења је дуг и напоран посао, поготово кад оно задје овако дубоко. Али! Једноставно се мора прионути на посао. Или бар пробати да се несто промени. Свака акција или бар рец је боља од седења скрстених руку. Знам да су многи вец пробали, назалост, безуспесно. Али вреди пробати. Цитирацу Владимира Песица из Хеxаграма: „најгори су они сто форсирају максиму цути, добро је“. Е, па, није добро.
Овако комплексни проблеми захтевају и комплексну анализу. Треба успоставити дијагнозу, а затим и адекватну терапију. Дијагноза је: поремецен систем вредности, изгубљен осецај за квалитет и нормалност. А, терапија? Е, тек је треба успоставити. Проблем је толико апстрактан, да захтева конзорцијум свих људи и струцњака, јер ово није питање музицке брансе, вец питање нације. Јесте проблем велики, али га треба спустити на земљу, треба приблизити људима и конкретним акцијама покусати да се несто уради.

Ок, изразили смо мисљење да нам није добро овако, да би да мењамо несто, али засто онда не мењамо? Цекамо да нам неко други промени? Не мозе нас ниста променити ако ми немамо зељу да се мењамо. Констатација проблема није довољна за ресавање истог. Овде је врло вазна подрска, за поцетак морална. Без медјусобне подрске теско је да це се иста урадити. Ствари це остати у поцетној тацки.

Навесцу један конкретан пример, покусаја да се промени ситуација, који треба следити. Наиме, пре 5-6 година у једном малом граду, у унутрасњости Србије, бар једном месецно одрзавале су се свирке у основној сколи. Свирали су бендови цији су цланови били мало старији у односу на публику. Наравно, музицари су били нека врста идола, „сколске фаце“, девојцице су се лозиле на њих, сто је деловало мотивисуце на децаке основце да и они буду роцкери, да свирају и слусају роцк’н’ролл како би се девојцице и у њих заљубљивале. Цланови бендова су углавном били добри дјаци и добре особе, прави узори. Тако се показивало да роцкери нису необразовани бахати бунтовници. Ове свирке су користиле и бендовима, представљали су свој рад. Свирке су угавном биле добро посецене. И цетврти део од укупне публике нека је прихватио то сто бендови свирају, то је сасвим довољно за поцетак. На овај нацин се „производе“ мали роцкери. Деца се уце правим вредностима и пруза им се могуцност да цују несто другације од оног сто се форсира у медијима. Мислим да треба следити овакве примере. Мозда све ово делује смесно, али је врло ефикасно. Данас у том градицу има велики број бендова, музицара и велики број роцкера. Треба поцети од оваквих акција које не изискују велика материјална средства, а могу имати знацајне резултате.\Седење скрстених руку је најлаксе, али и болно. Руке се могу деформисати када су стално скрстене, а и дуго седење није бас препоруцљиво.

текст написао: Драгиша Радуловић