Црква светог Ђорђа на Опленцу

crkva-Svetog-DjordjaОпленац је брдо поред Тополе на коме се налази Маузолеј династије Карађорђевића. Кнез Александар Карађорђевић је овде подигао прве винограде, а краљ Петар I Карађорђевић је почео зидање цркве маузолеја и целог историјско—меморијалног комплекса који ће потом постати Задужбина Карађорђевића на Опленцу.

Данас комплекс обухвата поред цркве Св. Ђорђа, Маузолеја српске краљевске породице, краљеве винограде, музеј (Виноградарева кућа), кућу Краља Петра, краљеву вилу, краљичину вилу, Карађорђеву црква, споменик Карађорђу и хотел.

Назив брда потиче од оплена, дрвених делова воловских кола која су се правила од храста и цера којима је ово брдо било прекривено.

Црква Св. Ђорђа

Црква св Ђорђа на ОпленцуГодине 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. 1. маја 1910. године започета је градња цркве, према плановима Косте Ј. Јовановића. У јесен 1912. године црква је већ била скоро довршена и чекала на освећење. Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.

У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

ikonaПо повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947.

Архитектура

Основа

Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара. [1]

Фасаде

Црква је постављена на високом соклу од масивног мермера.

Саркофази

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра I (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.

Мозаик

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја. [2]

unutrasnjost2Крипта

Намењена за сахрану умрлих чланова династије Карађорђевића, крипта се налази под целом црквом Св. Ђорђа.

У крипти се налази 39 гробница. На Опленцу је до сада сахрањено 22 члана Династије Карађорђевића. Шест генерација породице Карађорђевић је сахрањено у крипти:

Прва генерација – Марица (рођена Живковић), мајка Карађорђева (умрла 1811).

Други нараштај – Карађорђе (у саркофагу у храму) и његова супруга Јелена (1764–1842).

Трећи нараштај – Карађорђев син, Кнез Александар, и његова супруга Кнегиња Персида (1813–1875), кћи ваљевског војводе Јеврема Ненадовића.

Четврти нараштај – деветоро деце Кнеза Александра и Кнегиње Персиде, како следи: Клеопатра (1835-1855), Алексије (1836-1840), Светозар (1841-1847), Краљ Петар I (у саркофагу у храму), чија је супруга Кнегиња Љубица – Зорка (1864–1890), кћи црногорског Кнеза Николе Петровића, сахрањена овде у крипти; затим Јелена (1846–1867), Андреја (1848–1864), Јелисавета (1851–1852), Ђорђе (1856–1888) и Арсен (1859–1938).

unutrasnjost4

Пети нараштај – деца Краља Петра I и Кнегиње Зорке: Милена (1886–1887), Ђорђе (1887–1972), чија је супруга Радмила (девојачко Радовић, 1907–1993), Краљ Александар I Карађорђевић (1888–1934) и Андрија (1890–1890, живео само 23 дана).

Шести нараштај – син Краља Александра I, Краљевић Томислав (1928–2000).

unutrasnjost3Од десеторо деце Кнеза Александра и Кнегиње Персиде, само њихово најстарије дете, кћи Полексија (1833–1914), није овде сахрањена. Она је била удата за историчара и министра Косту Николајевића (1821–1877) и са њим изродила шесторо деце. Њихово пето дете по реду, Персида Николајевић (рођена 1860), није се удавала и посветила се васпитању и неговању деце свога ујака, Краља Петра I. Ова достојанствена жена је провела окупацију 1941–1944. године у Тополи, вољена од мештана. Умрла је 30. јуна 1945. године на Опленцу у ослобођеној Тополи и два дана касније, 2. јула, сахрањена у крипти.

Гробнице су попуњаване без посебног реда и без поштовања критеријума, као што су: генерацијско начело, степен сродства, редослед у смрти. Тако, посетилац се може донекле збунити, поготово што се нека имена понављају (две Јелене, две Персиде и двојица Андрија). Ипак, крипта у цркви Св. Ђорђа на Опленцу је по нечему изузетна, у смислу да су ту сахрањени остаци највише чланова владалачке српске Династије. Ту је, истовремено, сахрањено највише владара на једном месту. Од 22 гроба Династије Карађорђевића, четири припадају владарима. Такође украшена по свим површинама мозаиком, крипта чини нераздвојну и јединствено лепу целину са храмом. Црква св. Ђорђа на Опленцу (са гробницом), заснована на најбољим традицијама српско–византијског неимарства, представља, по оцени историчара уметности Миодрага Јовановића „грађевину изузетно чврсте тектонике и чистог архитектонског израза”. Њено сликарство, чинећи у мозаику праву аналогију са најлепшим остварењима српске средњовековне уметности, на коју се формално и тематски наслања, јесте „оригинално смишљена целина, хомогена и јединствена у целокупној српској уметности” (П. Пајкић). Као импозантан споменик, видљив на десетине километара унаоколо, ова црква је истовремено и сведочанство о вековном државничком прегнућу и уметничком изражавању.

Обнова Задужбине

Симбол Тополе је Карађорђе. Симбол Династије Карађорђевића је Опленац, који је то постао од 1903. до 1930. као јединствена историјска целина. Временом, настала је Задужбина Краља Петра I Карађорђевића. Комунистичке власти су је укинуле 1947. године. 1990. године, запослени у установама које су претходно биле део Задужбине, су самоиницијативно на Видовдан прогласили обнову рада задужбине. Одбацили су тада постојећи статус и променили назив „Центар за културу Душан Петровић Шане” у „Задужбина Краља Петра I Карађорђевића“. Након првобитног отпора, власти су попустиле и задужбина је званично и легално призната 7. фебруара 1993. године, када је и поново почела са радом. Део имовине (имања и зграда) је враћен. Већи део имовине није враћен до данас.