Дворски краљевски комплекс на Дедињу

Краљевски двор на Дедињу, изграђен у периоду 1924–1929, велика је и репрезентативна вила од белог камена у српско-византијском стилу. У њеном саставу је и дворска капела посвећена Св. апостолу Андреју Првозваном, који је заштитник и крсна слава краљевског дома, а саграђена је по узору на цркву манастира Св. Андреја на Тресци, задужбину краља Вукашина. Око Двора су подигнуте перголе, парковске терасе, базени, павиљон и концертна тераса. Просторије у приземљу веома су раскошно опремљене. Каменом поплочани Свечани хол украшен је копијама фресака из Дечана и Сопоћана, Плави салон је опремљен у барокном стилу, а Златни салон у ренесансном, као и велика Трпезарија. У истом стилу опремљене су и просторије Велике и Мале библиотеке. На првом спрату су апартмани које користе садашњи станари.

beli-dvor1

Бели двор, који се налази у истом комплексу са Краљевским двором, зидан је као резиденција за краљеве синове Петра, Томислава и Андреја, јер је краљ Александар, као добар српски домаћин, очекивао да ће његовим синовима бити потребан сопствени простор када одрасту. На првом спрату Белог двора налазе се пет апартмана у које се улази са галерије и један полуапартман.

Жубори вода у Сали шапата. Повијен, у фотељи, седи краљ. До њега, у униформи украшеној еполетама и кићанкама, седи посланик италијанског двора. Разговарају. Сваку изговорену реч ће прогутати вода. Ништа се неће чути. Прича ће за навек остати под земљом.

Само неколико метара даље, и двадесетак година касније, нови маршал Југославије ужива у малој кино дворани. На платну су Керк Гебл, Вивијан Ли, и време које вихор носи. Ужива и брине. Сутра му стиже уважени гост, цар Етиопије. Цар је цар, ма какав био. А због њега ће, колико данас, морати да нареди да се раскрчи мала дворска капела. Да се из ње избаце метле, кофе и баштенски алат. Да се уважени цар, мајку му Божију, има где помолити.

Забрањени град

Ово су само детаљи прича из дворских просторија на Дедињу, сачуваних током минулих деценија. А има их на претек. Од 1929. године, када је краљ Александар Карађорђевић завршио владарско здање, па све до савременог доба, дворски комплекс на Дедињу је био забрањени град. У њега су улазили и у њему боравили, најпре, само људи „плаве“ крви, а затим и они други, огрнути „црвеним“ идејама. За обичан свет, за оне који на Двору нису радили као кувари, возачи, баштовани и послуга, Дедиње је било и остало место тајни, недокучиве раскоши, политичких сплетки и државничких интрига.

Срећом, времена се мењају, па су се одшкринуле и дворске капије. Сваког викенда, од првог априла до краја октобра, групе до 50 туриста имају прилике да прошетају краљевским одајама. Отварању нове сезоне је присуствовала и наша новинарска екипа, а оно што смо забележили, верујемо, задовољиће укус и љубитеља прошлости, историје уметности, библиофиле, али и све друге који су годинама пролазили поред ограде од кованог гвожђа, кришом „бацали“ поглед и пуштали машти на вољу.

Да бисте закорачили у некадашњи забран потребно је, најпре, да се пријавите Туристичко-информативном центру у Београду, најмање два дана уочи посете. После обављања формалности на улазу (провера спискова и идентитета посетилаца), савремени дворјани ће вас поздравити, а водич упознати са основним правилима понашања. То је потребно јер се, некако, подразумева, да нисте у двору рођени и да вам „кратак курс лепог васпитања“ неће шкодити. Елем, у Краљевском комплексу није дозвољено пушење, храна и пиће (сем послужења његовог височанства, престолонаследника Александра), није дозвољено одвајање од групе, не смете ништа дирати, морате се прикладно обући. У дворским просторијама се не могу користити мобилни телефони, не можете фотографисати, не смете нигде седети. Уосталом, све то и пише у програму обиласка, а да сте на важном месту потврђује и правопис. Наиме, скоро свака друга реч је исписана великим словом!

Сјај и раскош

Од улазне капије се пешице иде ка Краљевом двору, а најпре се, с десне стране, види Сламната кућа. Реч је о првој подигнутој згради коју је краљ Александар повремено користио током градње Двора. Име дугује кровној покривци од сламе, а иза ње, преко великог травњака, поглед допире и до отвореног базена. Испред Краљевског двора ћете сазнати да је палата зидана пет година (од 1924. до 1929. године), да је грађена од белог мермера у српско-византијском стилу, и да је колонадом камених стубова повезана са малом дворском капелом. У близини су и бројне перголе, павиљон, концертна и парковска тераса, са којих се пружа предиван поглед на Кошутњак, Топичидер и Авалу.

beli-dvor2

Својом раскошћу не заостаје ни унутрашњост Двора. Из улазног хола се најпре улази у библиотеку, затим у краљев кабинет, плави и златни салон, али ће вам пажњу највише привући просторије у сутерену – Оријентални салон, биоскопска и билијар сала. Ове просторије некадашњи суверен је најчешће користио са пословне и поверљиве разговоре, а потоњи маршал за нека обична, ситна задовољства.

Бели двор је подигнут неколико стотина метара даље, а првобитна замисао је била да буде дом престолонаследника Петра Другог Карађорђевића и његове браће, принчева Томислава и Андреја. Атентат на краља Александра, 1934. године у Марсеју, пореметио је планове, па је све до почетка Другог светског рата ово здање била званична резиденција кнеза-намесника Павла Карађођевића и његове породице. Успомену на некадашњег домаћина, иначе пасионираног љубитеља уметности, и данас чувају вредне слике Рембранта, Пусена и Бројгела, уникатни намештај, изузетна вајарска дела и бројни детаљи за чије ће вам разгледање, верујемо, требати знатно више времена од сат и 45 минута, колико, иначе, траје обилазак краљевског комплекса.

Христа по челу

Дворска капела је посвећена светом апостолу Андреју Првозваном, крсној слави Карађорђевића, а служила је за верске обреде краљевске породице. После Другог светског рата нова владајућа елита није имала духовних потреба, па је храм служио као остава за алат и прибор за чишћење. Однос власти према Господу се и данас може видети на фресци Исуса Христа, чије је чело пробушено пушчаним метком. Тек је посета цара Етиопије, православца Хаила Селасија, 1953. године, допринела да се капела очисти и поново почне користити за верске потребе.

Инфо

Посету краљевском комплексу на Дедињу организује Туристичка организација Београда у два термина, суботом и недељом. Обилазак почиње у 10.30 и 13.30 часова, број посетилаца ограничен, а улазница, ако аутобусом долазите са Трга Николе Пашића број 12, по особи стаје 450 динара, односно 350 динара, ако пред дворску капију долазите својим превозом. У оба случаја се морате пријавити Туристичко-информативном центру, најмање два дана раније, на број телефона 011/334-34-60, или доћи лично у Македонску улицу број 5. Радно време Центра је од 9 до 21 сат, суботом од 9 до 17, а недељом од 10 до 16 часова. Иначе, само током прошле године дворове на Дедињу је посетило више од 40.000 туриста.

Зграда Белог двора, који се налази у истом комплексу са Краљевским двором, зидана је по зељи Краља Александра И као резиденција за његове синове Петра (будуцег Краља Петра ИИ), Томислава и Андреја. Краљ Александар је очекивао да це његовим синовима бити потребан сопствени простор када одрасту, али га је мучко убиство отргло од породице, а судбина његових синова је кренула другим током. Малолетни Краљ Петар ИИ је постао нови господар Краљевског Двора, а довршењем започете зграде Белог двора позабавио се његов родјак, Кнез-Намесник Павле.
Зграду, која је градјена од 1934. до 1937. године, пројектовао је архитекта Александар Дјордјевић. Када је Двор заврсен у њега се уселио Кнез-Намесник са својом породицом у очекивању Краљевог пунолетства.У приземљу ове класицистичке зграде налази се велики Свечани хол и низ салона опремјених у стилу Луја XВ и Луја XВИ са венецијанским лустерима. Ту је и Дворска библиотека која је имала око 35.000 књига и Свечана трпезарија намештена у стилу чипендејла.

На спрат се стизе степеништем из Свечаног хола, а до пет великих апартмана води галерија над Холом. У поткровљу се налазе станови послуге и помоћна библиотека.

У склопу Двора на јужној страни налази се породична црква, која је тремом са стубовима повезана са зградом. Храм је посвећен Св. Андрији Првозваном (крсној слави Карађорђевића). Узор за градњу је црква манастира св. Андрије на Тресци у Македонији, коју је 1389. године саградио Андрија, син краља Вукашина. Црква је пројектована и грађена истовремено када и главни објекат.

Краљевски и Бели Двор на Дедињу располажу изузетно значајним збиркама уметничких слика, скулптура и украсних предмета. На Краљевском Двору, који је грађен у српско-византијском стилу, налазе се предмети из колекције Њ.В. Краља Александра И Карађорђевића, док се на Белом Двору, који је пројектован у стилу неокласицизма, налазе предмети које је углавном одабрао Њ.К.В. Кнез Намесник Павле Карађорђевић.

Темељна атрибуција уметнина, од којих неке представљају национално благо, тек предстоји, а након тога свеобухватна рестаурација која ће вратити сјај овим изванредним примерцима из различитих епоха историје уметности. У процес процењивања и рестаурације биће укључени стручњаци из Министарства културе Републике Србије, као и Народног Музеја

Правни положај престолонаследника:

Док су пристизале на рођендан Александра Карађорђевића, званице су пролазиле кроз почасни строј питомаца Војне академије чиме је, чинило се, цео догађај имао и државни значај. Да ли рођендан сина/унука/праунука… српског/југословенског монарха има неке везе са данашњом државом која је, треба ли рећи, по државном устројству република

Хиљаду двеста званица је овог викенда присуствовало прослави 60. рођендана престолонаследника Александра Карађорђевића.Прославу су својим присуством увеличали председник Србије Борис Тадић, премијер Војислав Коштуница, шведски краљ Карл Густав и краљица Силвија, министри Србије и државне заједнице СЦГ, војвода Анри од Луксембурга, принц Филип Еразмус и принцеза Изабела од Лихтенштајна, принцеза Мари Шантал и престолонаследник Павлос од Грчке, војвода и војвоткиња од Брагансе, принцеза Шантал од Француске и барон Франсоа Ксавијер де Самбиси де Сорг, британски лорд и лејди Ренвик, Џејмс Вулфенсон, бивши председник Светске банке, лорд Џенер од Браунстона, гувернер Бермуда сер Дејвид и његова супруга лејди Гибонс, бивши председник Јужноафричке Републике Фредерик Вилијем де Кларк са супругом, као и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, бројни великодостојници СПЦ-а и поглавари свих верских заједница у Србији. Док су на журку пристизале, званице су пролазиле кроз почасни строј питомаца Војне академије чиме је, чинило се, цео догађај имао и државни значај. Овај последњи, питомци Војне академије, мада од присутних новинара препознати као „гардисти“, изазвали су извесне недоумице: да ли рођендан сина/унука/праунука… српског/југословенског монарха има неке везе са данашњом државом која је, треба ли рећи, по државном устројству република. Недоумица и забуна има на претек.

ПРЕЛИМИНАРНИ ПОВРАЋАЈ: Уредбом Владе СРЈ је дворски комплекс на Дедињу дат на употребу престолонаследнику Александру као старешини дома Карађорђевића. У акту којим му је враћено држављанство стоји да ће повраћај имовине бити предмет посебног закона, али природа тог закона није прецизирана: да ли је реч о Закону о реституцији који би опште гледано регулисао повраћај имовине одузете после комунистичке револуције, или о „лекс специјалису“ који би третирао само имовину краљевске породице? „За очекивати је да ће Влада прецизирати природу тога акта“, каже за „Време“ Драгомир Ацовић, члан Крунског савета. Од тада престолонаследник борави у Краљевом двору, у народу познатом под именом Стари тј. Дедињски двор. У уговору о коришћењу дворског комплекса између осталог се наводи да ће Војска, која је до тада била корисник целог комплекса, наставити да користи неке објекте: комплекс објеката некадашњег Маршалата (срушен током НАТО агесије) и стару касарну гардијске јединице у којој су данас смештени гардисти који дворски комплекс обезбеђују.

Дворски комплекс је још увек у власништву државе, без обзира на то да ли је то праведно или не. „Логично је, стога, да држава своје власништво обезбеђује“, резонује Ацовић. „Принц Александар је понудио да се Бели двор користи за државне протоколарне сврхе и та понуда није одбијена, али до сада није ни искоришћена.“ До прошле године све трошкове одржавања је сносио престолонаследник, а од тада је инвестиционо одржавање на терет републичког буџета.

ЧИЊЕНИЦЕ: „Чињеница је да у овој земљи традиција и историја Карађорђевог дома имају своје место и своју улогу. Чињеница је, такође, да су Карађорђевићи избрисани револуционарним насиљем, али је и чињеница да једна земља може бити поштована само онолико колико поштује саму себе“, каже Ацовић. Својевремено је направљена афера, наставља, око тога да ли ће јединица Гарде одати почаст сенима Карађорђа и Петра Првог Ујединитеља. „Рекоше: то не пише у Правилу службе. А ја кажем, ако у Правилу службе то не пише, онда се оно мора дописати јер не одређује Правило службе историју, већ је обрнуто.“

Врло је тешко, вели, у једној земљи у којој су многе ствари нерегулисане, почев од устројства, граница, државних симбола очекивати да овако суптилно питање буде до танчина регулисано. „Тако је и у овом случају: дошла су два шефа државе и два лична представника шефова држава и одједном се поставља питање откуд ту војска у униформи“, категоричан је Ацовић. „Да они којим случајем нису дошли у Двор, већ у Палату федерације, то би се сматрало нормалним. Али и у том случају они не би били постројени само у част господина Маровића, коме то по функцији припада, већ и у част посетилаца. Ако неко мисли да бити старешина дома једног Карађорђа, кнеза Акександра, краља Петра И, Александра И, па и Петра ИИ, без обзира на његову трагичну судбину, не заслужује неки посебан статус, онда ту нешто озбиљно није у реду.“

ЧЕТВРТИ, ТРЕЋИ, ДРУГИ: Актом из 1918. године верификовано је уједињење три народа: Срба, Хрвата и Словенаца, који су српску династију прихватили као своју. Променом назива Краљевине СХС у Краљевину Југославију 1929. године ништа се правно није изменило и тиме се нису угасила династичка права на престо Србије, али од тада титула гласи краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Банализовано: кад би којим случајем Србослав променио име у Југослав, Србославова наследна права тим чином не би била поништена. „То је историјско право. У титулама италијанских краљева налазила се између осталог и титула краља Јерусалима, Кипра и Мале Јерменије. То јесу престоли које је династија Савоја некада поседовала, упркос чињеници да ти престоли стотинама година не постоје.“

Престолонаследник као титула постоји само док постоји краљ и престолонаследник постаје краљ у тренутку кад његов претходник умре. Отуд, објашњава Ацовић, онај узвик „Краљ је мртав, живео краљ“. Формално гледано, принц Александар је постао краљ оног момента кад му је умро отац и нема недоумица која титула њему припада. Друго је питање, каже, под којим ће се он именом појављивати: „Његово лично становиште је да би било крајње неумесно према политичком естаблишменту, који га је безрезервно примио, да користи титулу која му по наследном праву припада, што, међутим, ништа не мења у погледу његових права. Једном стечено право, наиме, не одумире самом чињеницом да постоји препрека да се то право оствари.“

У случају Србије, објашњава, држава и народ се не разликују: Србија је држава српског, као што је Аустрија држава аустријског народа, што не значи да су други народи који у тим државама живе обесправљени. „То је код нас најпрецизније изражено 1882. године, када је Краљевина Србија добила свој грб, који је и данашњи државни грб, на којем су спојена два различита симбола: државни и народни. То је историјска суштина која нема везе са законодавном, извршном и судском влашћу.“ Постоје, наглашава, проблеми кад треба да се помире историјска традиција и актуелна ситуација.

Ако би се династички гледало, Александар о коме је овде реч трећи је Карађорђевић тог имена: претходили су му чукундеда кнез Александар, прворођени син Карађорђев и деда Александар Ујединитељ, другорођени син Петра Првог Ослободиоца. Ако би се гледало владарски, мада владар није, био би Александар ИВ, јер и Александар Обреновић је био краљ. Да је његов деда био краљ Србије, овај би био Александар ИИИ, али је он био први краљ Срба, Хрвата и Словенаца, па је зато Александар Први. „Отуд је његов унук Александар Други, док се другачије не нареди“, завршава Драгомир Ацовић, члан Крунског савета.

ВРЕМЕ 759, 21. јул 2005. Зоран Мајдин