Европским интеграцијама

CB015978Кораци до ЕУ

  1. фаза
    • Предуслови за почетак студије изводљивости
    • Студија о изводљивости (студија оцене спремности)
  2. фаза
    • Преговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП)
    • Парафирање Споразума о стабилизацији и придруживању
    • Прелазни споразум (економски део уговора који ступа на снагу)
    • Ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању у Народној скупштини Србије и парламентима земаља чланица ЕУ.
    • Имплементација обавеза из ССП-а
  3. фаза
    • Апликација за чланство у ЕУ
    • Оцена спремности Европске комисије
    • Потврда статуса кандидата
  4. фаза
    • Скенирање националног законодавства
    • Преговори о приступању – чланству у ЕУ
    • Чланство у ЕУ

ЕВРОПСКА УНИЈА

Досадашње анализе процеса проширења показале су да је увек пет фактора играло велику улогу и да је тих пет фактора одређивало ток и резултате овог процеса. Ово сазнање ми ћемо искористити да направимо мали модел који ће нам помоћи да боље разумемо процес проширења.

Један од првих фактора одређења представљају тзв. уговорне основе, тј. правила унутар ЕУ-а која прописују како тече процес проширења. Да ли ће се о проширењу одлука доносити једногласно или је могуће да се донесе већинска одлука и ко гласа у вези са проширењем, то су фактори који у многоме могу да утичу на сам процес.

Први од ових фактора представљају посебни интереси држава-чланица у појединим областима, дакле чињеница да би неке гране привреде држава-чланица могле да буду угрожене производима из земаља-кандидата за приступање који би на тржишту били конкурентнији. Сетимо се аграрног сектора и противљења Француске пре проширења на југ.

„Национални“ интереси су следећи фактор, дакле чињеница да би проширење могло да угрози могућности појединих држава-чланица да утичу на одлуке. То се, на пример, видело у расправама о расподели и јачини гласова у Савету.

И последњи фактор су страхови држава-чланица и свих осталих актера, као што су Комисија или Европски парламент, да би проширење могло да се одрази на способност доношења одлука унутар система ЕУ-а.

Проширење се спомиње на више места већ у Римским уговорима. Па је тако већ у Преамбули реч о чврстој вољи да се створи основа за ужу сарадњу европских народа. А други народи Европе се позивају да своје тежње усмере ка остварењу тог циља.
Поред тога, у посебном члану 237. регулисан је поступак приступања нових чланова. По овом правилу свака европска држава може да уложи захтев за пријем у чланство. Савет којем се предаје захтев, након изложеног става Комисије, мора да одлучи једногласно о пријему нових чланица. Услови примања у чланство регулишу се уговором који се склапа између држава-чланица и државе која улаже захтев за пријем у чланство. Овај уговор подлеже ратификацији од стране свих држава-чланица и то по поступку који је регулисан у матичним државама.

Ово је правило Мастрихшким уговором, конкретније чланом О. Уговора ЕУ-а који је заменио члан 237. Уговора ЕУ-а, преузето у право Уније. Правило важи и након ступања на снагу Амстердамског уговора и то по члану 49. Уговора ЕУ-а.

Многобројне новине у Уговору из Нице, а посебно тзв. Протокол о проширењу ЕУ-а, регулишу, пре свега, састав органа те већину потребну за доношење одлука у Унији која има 25 држава-чланица, односно ускоро њих 27. Аустрија и Шведска, 1995), погледајмо још кратко уговорне основе које се тичу проширења.

Сада имамо све информације и потребно знање за анализирање компликованог процеса проширења. Почнимо са кратким прегледом фазе 1, периода између првог подношења захтева Велике Британије за пријем у чланство (1961) до ЕФТА-проширења (1995).

[Аутор: Проф. Др. Wолфганг Сцхуманн]

Фаза 1: Од захтева Велике Британије за приступање до ЕФТА-проширења

Фаза процеса проширења коју ћемо сада истраживати почиње са проширењем на север. Велика Британија је поднела први захтев за приступање већ 1961. године, дакле само четири године након потписивања Римских уговора. Но прошло је пуних 11 година пре него што су Велика Британија, Данска и Ирска заиста приступиле Заједници. Због чега?

Најважнији разлог је било бескомпромисно противљење француског председника Де Гола (де Гаулле). Можда су ту неку улогу играли и економски мотиви, но свакако је најзначајнији био фактор страха да ће се приступањем Велике Британије – државе која је имала уске везе са САД-ом – отворити пут за утицај Сједињених Америчких Држава на развој Заједнице. Управо се то косило са де Головим (де Гаулле) претпоставкама о томе како би требало да изгледа развој Европске заједнице – наиме као сарадња суверених националних држава, независно од америчког утицаја.

Са друге стране, остале државе-чланице и Комисија сматрале су улазак Велике Британије у Унију пожељним јер би се тако, увођењем супротног пола, ослободиле француске доминације. Другим речима, односе и држање држава-чланица према приступању Велике Британије карактерисала је у великој мери различита претпоставка о томе како би даље требало да се развија Заједница. Потенцијално чланство Велике Британије посматрало се као могућност да се ојача или ослаби сопствена позиција, а не као одвојено питање на које треба да се нађе одговор.

Француска није могла да дугорочно спречава проширење. На Конференцији на врху у Хагу 1969. године, де Голов наследник Жорж Помпиду (Георгес Помпидоу) гласао је за наставак преговора. Оно што је било од изузетне важности за доношење ове одлуке било је помиривање интереса свих држава-чланица у оквиру тзв. Пацкаге Деал-а (договора у пакету). У оквиру овог пакета договора, као протууслугу за пристајање на даљи процес проширења, Француска је добила одобрење од осталих држава-чланица да заврши нацрт и структурира заједничку аграрну политику. Дакле, овде су велику улогу одиграли интереси по секторима.

Дугорочне последице првог проширења Заједнице на процес интеграција не можемо сада до у детаље да обрађујемо. Оно што је сасвим јасно је да су се са Великом Британијом и Данском Заједници прикључиле две државе које су имале потпуно друкчије претпоставке од остатка држава-чланица о томе како би требало да изгледа и да се развија Заједница. За обе ове државе ЕЗ је, пре свега, представљала економску заједницу и надали су се да ће економски профитирати чланством. Нити за једну од ових држава питање ограничења националног суверенитета се уопште није постављало. У обе ове државе јавно мнење је било прилично подијељено у вези са чланством у ЕЗ-у.

Управо оваква ситуација, а с обзиром на то да су одлуке морале да се доносе једногласно, највећи је узрочник сталних криза и стагнације у развоју Заједнице које су нам познате из 70-тих и почетка 80-тих година.

Док се о приступању Велике Британије Заједници доста размишљало и расправљало, приступање Грчка, Шпаније и Португала, дакле проширење на југ, с политичко-стратегијског становишта је оцењено као позитивно и потребно. Размишљања су се углавном концентрисала око економских и институционалних последица по Заједницу. Економски ниво развоја све три ове земље био је далеко испод економског нивоа Заједнице. А хетерогеност је, која би не само тиме, већ и једноставним повећањем броја држава-чланица порасла, указивала на могуће проблеме у ефикасности рада институција и тока процеса доношења одлука.

Но, на проширење на југ највише су утицале интерне потешкоће у ЕЗ-у почетком 80-тих. Ту се у бити радило о разликама у основним претпоставкама о томе како би требало да изгледа процес интеграција у будућности. Ови проблеми све су више одлагали преговоре о приступању и тек 1984. након састанка на врху у Фонтаинеблеау, где су представљена кретања у правцу слободног тржишта и Заједничких европских аката, постигнут је договор о конкретном датуму приступања Грчке, Шпаније и Португала – 1. јануар 1986. године. И за проширење на југ вежу се неке посљедице које су утицале на даљи развој Заједнице. Тако се ово проширење посебно тицало појединих политичких области, посебно аграрне политика. Морала је да се успостави регионална политика да би се постигао договор са новим државама-чланицама о слободном тржишту.

Уговорна основа са захтевом да све државе-чланице морају да се сложе што је с обзиром на различите позиције и интересе било веома тешко.

Јаз између проширења и продубљења. Проширење је било могуће само уз повезивање са продубљењем (слободно тржиште и ЗЕА/СЕА). Интереси по секторима посебно у аграрном сектору.

Национални интереси по питању даљег развоја ЕЗ-а. Да ли би ЕЗ требало да преузме међудржавни карактер и да се ограничи на то да буде економска заједница – што је била претпоставка Велике Британије и Данске – или да се креће у правцу продубљивања сарадње укључујући и увођење политичке димензије у оквире кооперација – што је била претпоставка Немачке. И коначно страх да ли ће систем ЕУ-а проширењем изгубити на способности одлучивања због пораста хетерогености након проширења на југ.

Непроблематично ЕФТА-проширење

Све у свему, последње проширење је са собом донело најмање проблема, проширење у којем су се прикључиле Аустрија, Шведска и Финска. Односи између ЕФТА-држава и Заједнице већ су од 1972. године били регулисани Споразумом о слободној трговини, који је замењен у јануару 1994. године Споразумом о европском економском простору. Економске везе су већ годинама биле врло чврсте, многа правила и прописи Заједнице, посебно из области слободног тржишта, већ су се и пре приступања примењивали у ЕФТА-државама због Споразума о европском економском простору. Осим тога, све три ове државе имале су веома висок степен економског развоја. Један од најважнијих потенцијалних политичких проблема, наиме њихова неутралност, изгубио је на значају након завршетка конфликта Исток-Запад. Могло је да се очекује да њихови интереси у питањима као што су више транспарентности у политици, социјална и еколошка политика дају нове импулсе политици ЕУ-а.

Закључак: Фактори одређења три круга проширења

Помислимо ли још једанпут на сва три споменута круга проширења, доћи ћемо до изненађујућег закључка. Иако су се сва три круга проширења одиграла под сасвим различитим околностима и имала различите назнаке, на њихов ток и резултат утицала је специфична комбинација фактора

Најважнија карактеристика свих досадашњих проширења је да су сва проширења била повезана са продубљењем процеса интеграција. Сетите се Wернер-овог плана и успостављања Европске политичке сарадње (ЕПС) 1969, Заједничких европских аката (ЗЕА/СЕА) 1987. и Мастрихшког уговора 1992. године. Толико о току и детерминантама ових кругова проширења.

Ток проширења на исток

Разлог и почетну тачку проширења које се одиграло 2004. године представљао је слом комунистичких система у државама средње и источне Европе, процеси транзиције који су започели у овим земљама, повезани са великим социјалним и економским проблемима, те потпуно разумљива жеља која се искристалисала из свега за помоћи од стране западних земаља.
Као одговор на ову нову ситуацију почетком 90-тих година Заједница је са целим низом земаља средње и источне Европе закључила билатералне уговоре о придруживању. Најважнији задатак ових уговора био је успостављање великог заједничког европског тржишта, при чему су могли да се наслуте проблеми прилагођавања: Све земље имале су, наиме, задатак да преузму принципе слободног тржишта, те да потпуно преструктурирају своје системе планске привреде. Истина, за све то њима је пружена финансијска подршка од стране ЕУ-а кроз различите пројекте и програме.

Након што су се обрадила питања од заједничког интереса у смислу придруживања и финансијске помоћи, одлуком Европског савета са заседања у Копенхагену у јуну 1993. године све се променило. Тамо је закључено да се свим придруженим државама средње и источне Европе отвори и могућност приступања Европској заједници уколико оне испуне одређене услове, тзв. „Копенхагенске критеријуме“. Ови услови су били, на пример, стабилан институционални оквир на основама демократског друштва и обезбеђење људских права и права мањина.

Други услов био је функционисање тржишне привреде.

Осим тога, од ових држава се очекивало и да буду у могућности да преузму целокупно законодавство ЕУ-а и да су спремне да прате циљеве политичке, економске и монетарне уније.

1994-1996: Захтеви за приступање земаља средње и источне Европе

Након што су земље средње и источне Европе у периоду од 1994. до 1996. године предале своје захтеве за приступање Заједници (Малта и Кипар су то учинили већ 1990), Европски савет је, онако како је то предвиђено у Уговорима, позва Комисију да објави свој став у вези са овим захтевима. Циљ овог става био је да се истражи и испита ситуација у свим земљама које су поднеле захтев и да се процени у којој мери ће свака од њих да буде у могућности да преузме обавезе које са собом доноси чланство.

Извештаји Комисије 1997. године: Агенда 2000

Ове извештаје Комисија је објавила у јулу 1997. године у збирном извештају под називом „Агенда 2000“. Након прегледа критеријума о приступања које је Европски савет разрадио у Копенхагену, Комисија је дошла до закључка да Мађарска, Пољска, Естонија, Чешка и Словенија средњорочно могу да испуне све критеријуме које је поставио Савет, те дала препоруку да се прво са овим државама, као и са Кипром, започну преговори о приступању. Комисија је, додуше, нагласила да истовремено покретање преговора са свим споменутим земљама не треба експлицитно да значи и истовремено примање свих у Унију. Пријем би, по мишљењу Комисије, требало да зависи од напретка сваке поједине земље.

Пооштрене мере за прилагођавање земаља средње и источне Европе

Осим тога, Комисија је предложила да се мере прилагођавања земаља средње и источне Европе у смислу проширења Европске уније пооштре, те је најавила да ће свој извјештај о степену испуњења задатих услова у појединим земљама дати тек крајем 1998. године у годишњем извештају. Након објављивања овог извештаја требало би да се још једанпут испита у коликој мери су предузета испуњавања услова и у земљама које нису ушле у први круг преговора, те да ли је и са њима потребно да се отворе преговори о приступању.

Почетак преговора о приступању са

  1. групом 1998. и са
  2. групом 2000. године

Поред многобројних препорука Комисије у њеном извештају „Агенда 2000“, које су важиле у односу на све државе-кандидате, Европски савет је у Бриселу крајем 1997. године прихватио предлог да се сазову билатералне Конференције влада за отварање конкретних преговора о приступању најпре са оним државама које су на путу испуњавања потребних предуслова видно одмакле од других, наиме са Естонијом, Пољском, Словенијом, Чешком, Мађарском и Кипром. Ови преговори били су реализовани у оквиру билатералних Конференција влада и почели су у пролеће 1998. године. Први „вал“ земаља кандидата још је називан и „Луксембуршка група“.

У децембру 1999. године шефови влада и држава на састанку у Хелсинкију закључили су да започну преговоре и са другим „валом“ земаља (Бугарска, Летонија, Литванија, Малта, Румунија и Словачка). Ова група земаља је, због места одржавања састанка, названа „Хелсиншка група“. 15. фебруара 2000. и званично су у Бриселу отворени преговори са овим земљама.
Возни план“ за проширење од 2002. Године

Комисија је у новембру 2000. године објавила стратегијски документ као план проширења ЕУ-а, који је требало да обезбеди да ће Унија крајем 2002. године бити спремна на проширење. Европски савет је на састанку у Ници, када је ратификован и Уговор из Нице (26.02.2001) којим ЕУ подлеже институционалним модификацијама, одобрио овај стратегијски документ.
Закључак са састанка Европског савета у вон Лаекен-у у децембру 2001. године био је да је процес проширења неповратан, те је наглашена чврста намера ЕУ-а да се преговори о приступању закључе крајем 2002. године.

Продубљење и проширење: Сазвана Конференција влада

Оно што је интересантно у односу на факторе одређења које пратимо је да је и на овом састанку на врху одлучено да се образује један Конвент за будућност ЕУ-а, чији задатак би био да за 2003. или 2004. годину припреми Конференцију влада о Уставу ЕУ-а. Посебно интересантно је и то што су кандидати за приступање били позвани да раде унутар овог Конвента, али под условом да немају право да блокирају одлуке и договоре који се донесу између држава-чланица.

Ако све ово посматрамо у светлу различитих фактора одређења које смо до сада идентификовали, онда то изгледа овако као на доњем дијаграму. Тако смо се још једном уверили у важност фактора који представља јаз између проширења и продубљења!

Децембар 2002: Европски савет у Копенхагену

Следећу важну етапу у процесу проширења обележио је Европски савет који је заседао у Копенхагену у децембру 2002. године. Овде су се закључили преговори о приступању са 10 држава, одређен је 1. мај 2004. године као датум приступања и усвојени су први финансијски договори за период 2004-2006, дакле за први период Европске уније у којој ће бити 25 чланица.
Европски савет је 2007. годину одредио за годину приступања Бугарске и Румуније те је закључио да ће се у децембру 2004. године донети одлука о преговорима с Турском на основу извештаја Комисије. Осим тога, уследили су и закључци председништва по којима је новим државама-чланицама дозвољен рад у пуном обиму на Конференцији влада о новом Уставу.

Април 2003: Потписивање Уговора о приступању

Након што је Европски парламент дао своје одобрење које је по Уговору неопходно, свечано потписивање Уговора о приступању одржало се у Атини априла 2003. године у присуству шефова држава и влада те министара спољних послова држава-чланица и десет држава-кандидата.

Уговор о приступању садржавао је и пропис о институционалном учешћу десет „нових“ од његовог закључивања до званичног прикључења 01. маја 2004. године. У току овог периода „нове“ државе-чланице имале су статус посматрача у свим телима Савета, што је укључивало и право говора. „Нове“ државе-чланице нису смеле да учествују током гласања.
2003:

Следећа важна тачка за даљи ток процеса приступања били су референдуми који су се одржали у девет „нових“ држава (Кипар је одустао од права на референдум) на којима је требао да се верификују резултати преговора о приступању и прикључивању појединих земаља Европској унији. Резултате референдума погледајмо на следећем дијаграму:

Референдуми у државама-кандидатима

Они, између осталог, показују да се код процеса прикључивања држава ЕУ-у ни у ком случају не ради о феномену који се ограничава само на ниво влада појединих држава! У много већој мери су национални парламенти или грађани (уколико је националним законодавством предвиђен референдум) ти који одлучују о правцу политике својих политичара, који морају и „код куће“ да обезбеде подршку већине за своје деловање. Ово не важи само за државе-кандидате, већ и за државе-чланице. Дакле, проширење је свакако процес који укључује више нивоа и који те нивое један с другим повезује. Ово је свакако једна од чињеница која анализу и чини тако тешком!

1. мај 2004: Проширење на исток

Сада још само неколико речи о проширењу на исток. Направићемо мали скок у 2004. годину, и то до 1. маја, када је десет држава званично постало чланицама ЕУ-а са свим правима и обавезама. Ово је сигурно веома значајан дан за Унију, дан током којег се састав Уније није само повећао са 15 на 25 чланица, већ дан који је Унију променио и сигурно ће је и даље мењати.
Мислим да су избори за Европски парламент следећа веома важна тачка у интеграцији „нових“ држава која обележава ову етапу. 13.06.2004. године „нове“ државе-чланице су по први пут могле да бирају представнике из својих држава директно у Европски парламент.

Закључну тачку представља нешто одоцнело ступање у службу Бароссове комисије (новембар 2004), чиме су на снагу ступила и нова институционална правила и прописи предвиђени за ЕУ са 25, односно 27 чланица. Овде, између осталог, спадају промене у подели гласова у Савету министара и чињеница да сада свака земља поставља само по једног Комесара.

Посебности проширења на исток

Велики број кандидата за приступање

Што се тиче посебности проширења на исток, најпре морамо да споменемо број земаља које су приступиле и који је много већи него и у једном досадашњем кругу приступања. Овај велики број земаља-кандидата приликом преговора о приступању проузроковао је велике проблеме при балансирању интереса унутар Заједнице. Велики број нових земаља још је више повећао и нагласио ионако велику хетерогеност ЕУ 15.

Земље средње и источне Европе у процесу транзиције

Земље средње и источне Европе, које су пре неколико месеци приступиле Европској унији, налазе се у процесу транзиције. У овом процесу транзиције налазе се и институције у држави, управа и економија тих земља, чија улога у уређењу тржишне привреде тек треба да буде одређена, тако да ове институције показују веома несталан карактер. Међутим, управо функционисање ових институција је неопходно за примену, спровођење и контролу комплетних правила ЕУ-а. Због ових административних слабости које су присутне чак и у најнапреднијим новим чланицама ЕУ-а могу да се очекују велике потешкоће приликом спровођења структуралне политике.

Низак економски ниво нових држава-чланица

Овдје још мора да се спомене низак економски степен развоја нових држава-чланица, чији бруто национални продукт по глави становника износи само 32% од просека бруто националног продукта старих држава-чланица ЕУ-а, тако да им је потребна стална помоћ. Више него код било којег ранијег круга проширења ЕУ постаје развојна заједница.

Све ово до сада речено је прилично уопштено. Због тога бих хтео да на сасвим конкретним примерима покажем који су проблеми с којима се сусреће ЕУ. Ови проблеми посебно су очити у области аграрне и структуралне политике, но овдје то можемо да илуструјемо само са неколико података.

Подјетимо се најпре економских разлика међу државама-чланицама. Већ и унутар ЕУ 15 постоје велике разлике међу државама-чланицама у овој области. Бруто национални продукт у Данској је, на пример, за четвртину већи од просека ЕУ-а (125%), док Грча и Португал остварују само половину просека (50%). Пољска и Мађарска, две нове државе-чланице које су изузетно напредне у односу на остале нове чланице ЕУ-а остварују свега половину од бруто националног продукта две најсиромашније земље ЕУ 15!

Неопходност обимне унутрашње реформе ЕУ-а

Ако само ове две државе добију помоћ у области аграрне и структуралне политике онако како је то случај био са Грчком и Португалом, значиће то додатне трошкове у висини од једне трећине укупног буџета ЕУ-а (2004. година око 100 милијарди еура)! Највећи део овог трансфера био би искориштен у области аграрне политике. То има везе с тим да је у Пољској, у једној од напреднијих нових држава-чланица, у пољопривредном сектору запослена једна петина становништва, док је просек ЕУ-а негдје око 5% становништва запосленог у пољопривреди.

Останимо само на овим примерима, јер мислим да дају довољно увида у обим потешкоћа које стоје у вези са проширењем ЕУ-а и неопходним унутрашњим реформама.

[Аутор: Проф. Др. Wолфганг Сцхуманн]

Фаза 3: Актуелни круг проширења (стање из октобра 2005)

Што се тиче будућности, у овом прегледу за нас су интересантне државе с којима су већ закључени преговори о приступању, а то су Бугарска и Румунија и оне државе које имају статус кандидата за приступање Унији, што су Турска и Хрватска.

Садржај

Бугарска и Румунија

Потписивање Уговора о приступању у априлу 2005.

Што се тиче Бугарске и Румуније, ограничићу се на само неколико назнака. Преговори су закључени са обе ове земље, потписани су Уговори о приступању у Луксембургу 25. априла 2005. године. Предвиђено је приступање за 1. јануар 2007. године. Ипак, оба Уговора садрже једну клаузулу у којој се каже да приступање може да се одгоди за једну годину уколико ове државе консеквентно не спроведу све реформе чије спровођење од њих захтева ЕУ!

А ЕУ је путем свог Комесара за проширење, Олли Рехн (Рен), увек и изнова изражавала своју сумњу кад је реч о спровођењу ових реформи.

Веза између политике ЕУ-а и политике националних држава

С овим у вези интересантна су догађања у Румунији. Тамо је влада врло консеквентно усвојила све реформе у смислу ЕУ-а, али је њихово спровођење зауставио Уставни суд Румуније. Након тога, влада под водством Тарицеану-а почетком јула 2005. прогласила је своје распуштање и расписала нове изборе. Ово само још једанпут подцртава у каквој уској вези су данас политика ЕУ-а и она националних држава.

Хрватска

Фебруар 2003: Захтев за приступање

Састанак на врху у Солуну 2003: Балканске земље имају перспективу приступања

Следећу важну етапу за балканске земље, а самим тим и за Хрватску, представља Састанак на Врху у Солуну у јуну 2003. године на којем је Европски савет нагласио да би западне балканске земље могле да постану саставни део ЕУ-а чим се испуне за то одговарајући критеријуми. (Овде се ради о Копенхагенским критеријумима који су Вам познати од раније)

2004: За Хрватску статус кандидата

У априлу 2004. године Комисија је објавила своје мишљење у односу на захтев за приступање Хрватске, које је, све у свему, било позитиван, али је и наглашавало области у којима би требало да се остваре изузетна побољшања у земљи-кандидату – ради се о областима еколошке политике и преузимању целокупних тзв. Ацqуис, односно целокупног законодавства ЕУ-а. То је довело до тога да је Европски савет у јуну 2004. године Хрватској званично доделило статус земље-кандидата.

Мало пре Божића 2004. године Европски савет је одредио термин за почетка преговора о приступању за 17. март 2005. године, али је као предуслов поставио безусловну сарадњу са међународним Трибуналом за ратне злочине за бившу Југославију у Хагу.

Март 2005:Отказивањепреговора од стране ЕУ-а

С обзиром да, по мишљењу главног тужиоца Хашког трибунала Карле дел Понте, до марта није дошло до овакве сарадње, ЕУ је отказала преговоре. Истовремено је од стране ЕУ-а Загребу послана вест да би преговори у случају испуњавања услова сарадње с Хашким трибуналом могли да почну одмах.

01.02.2005: Ступање на снагу ССА

Са хрватског становишта позитивно се оцењује и ступање на снагу Споразума о стабилизацији и асоцијацији (ССА/САА) 1. фебруара 2005. године. Овај Споразум представља уговорни оквир за односе између ЕУ-а и Хрватске до потпуног приступања, а покрива области као што су политички дијалог, регионална сарадња, прилагођавање закона у Хрватског тзв. нормама Ацqуис ЕУ-а (Ацqуис = целокупни законски текстови ЕУ-а) те сарадњу у другим, бројним областима политике ЕУ-а.

Јули 2005: 1. заседање Одбора ССА

Поред тога, установљен је велики број заједничких тела на различитим нивоима, између осталог и Савет за асоцијацију (придруживање) на министарском нивоу. Овај Савет заседао је први пут 26. априла 2005. године. Оформљен је и Одбор за стабилизацију и придруживање, који се први пут састао средином јула 2005. године. На овом састанку представници ЕУ-а су још једанпут поновили своје захтеве за бољом сарадњом Хрватске с Хашким трибуналом.

Почетак октобра 2005: Одлука о почетку преговора

Тек почетком октобра након интензивних разговора и расправа између држава-чланица ЕУ-а, а посебно по питању почетка преговора са Турском, дефинитивно је одлучено да и Хрватска испуњава предуслове за почетак преговора. Крајем октобра 2005. године почео је процес преиспитивања хрватског законодавства од стране Комисије. Овај процес трајаће око годину дана, а тек након тога следи отварање 35 делова преговора.

Турска као посебан случај

Оно што је важило и важи за Хрватску, наиме да тренутни процеси заслужују нашу пажњу, важи у још већој мери и за другу земљу која је тренутно кандидат за приступање – за Турску. Многи су разлози зашто је Турска посебан случај и ја ћу на овој страници покушати да Вам то детаљно објасним.

Хронологија догађаја до почетка преговора

На почетку овог дела бављења Турском налази се хронологија догађаја која се ограничава на млађу историју, јер Турска је већ 1959. године уложила захтев за придруживање тадашњој Европској економској заједници (ЕЕЗ/ЕЕЦ), али у тако далеку прошлост не морамо да се вратимо. Почећемо од децембра 1999. године када је Европски савет по први пут изјавио да се у случају Турске ради о кандидату за приступање под условом да држава-кандидат испуни Копенхагенске критеријуме као и све остале државе које се кандидују за приступање.

Март 2001. године, како то показује и горњи дијаграм, са собом доноси два важна догађаја. Један је закључивање партнерства о приступању између ЕУ-а и Турске. Поред тога, Турска доноси и свој национални програм за спровођење закона ЕУ-а, који обухвата преко 500 страница куцаног текста! Интернет-адресу на којој можете да видите овај програм наћи ћете на дијаграму, наглашену црвеним.

Ово је изузетно интересантно и важно јер илуструје с једне стране значај, а са друге велике последице процеса придруживања ЕУ-у. О овоме смо већ говорили на самом почетку Основног курса 5.

Кораци које је Турска направила у правцу прилагођавања захтевима ЕУ-а

У наступајућим годинама дошло је до коренитих и великих промене у политичком систему Турске које су служиле томе да се унутрашње уређење Турске прилагоди захтевима Европске уније.

Кораци ЕУ-а

Ови кораци су веома позитивно оцјењени од стране ЕУ-а, што се види и из извештаја Комисије и из одлуке Европског савета донесене у октобру 2004. године да са преговорима о приступању са Турском започне 3. октобра 2005. године.

Реакције након референдума у Француској и Холандији

Посебан значај припада потврђивању овог термина од стране Европског савета 17. јуна 2005. године, дакле након негативних референдума о Уставу у Француској и Холандији. Ово је важно због тога што се на овим референдумима – како смо то већ у оквиру Основних курсева 2 и 3, када смо се бавили развојем процеса интеграција, споменули – показало да становништво није позитивно расположено по питању проширивања чланства ЕУ-а, а посебно не по питању прихватања Турске у ЕУ.

Погледамо ли у оквир за преговоре који је представила Комисија 29.06.2005. године, биће нам јасно да је скепса грађана Уније и те како узета у обзир. Тамо се, између осталог, каже да је с обзиром на скепсу грађана ЕУ-а по питању проширења чланства ЕУ-а потребно да се започне дијалог између цивилних друштава ЕУ-а и кандидата за приступање. Поред тога, експлицитно се наводи да се у преговорима с Турском ради о процесу који је отворен и чији исход не може да се унапријед предвиди!

Посебни проблеми у случају Турске

Број становника

Скепса грађана у неким државама-чланицама ЕУ-а само је показатељ тога да се код Турске ради о случају који је повезан са целим низом посебних проблема. Најважније ћемо расветлити у следећим тачкама.

Неслагање са приступањем Турске ЕУ-у почива најпре на чињеници да би Турска у врло скоро време могла да постане држава ЕУ-а са највећим бројем становника. Тренутни број становника Турске је око 71 милион, али он показује тенденцију сталног раста и може да се предвиди да ће за двадесет година износити 80-85 милиона. Тиме би Турска претекла Немачку, тренутно по броју становника највећу државу ЕУ-а код које се процењује да ће број становника 2020. године износити око 80 милиона.

Географски положај Припадност Европи Ситуација у области људских права Питање Кипра

Друго питање на којем почива неслагање је питање да ли Турска географски заиста припада Европи, а неслагања су поткрепљена и постојећим верским и културалним разликама. Осим тога, и поред спроведених реформи још увек постоји питање у вези са стварном ситуацијом људских права у Турској.

И коначно, ту је и чињеница да Турска још увек није признала Кипар који је у међувремену већ постао чланица ЕУ-а (!). То је питање којим се политика ЕУ-а врло интензивно бавила у аугусту и септембру 2005. године.

Уговорна основа по којој се одлуке доносе једногласно

Ту је, пре свега, уговорна основа по којој се одлуке доносе једногласно уз потврђивање одлука од стране Европског парламента, а као пандан томе, што је случај у Турској и у многим другим земљама ЕУ-а, те се одлуке морају да се верификују на референдуму грађана. И све се то дешава у свих 25 (а ускоро 27) држава-чланица и то уз чињеницу да су у међувремену грађани ЕУ-а добили на значају, тј. да је њихов утицај на политику ЕУ-а порастао!

Оно што ће, очигледно, бити најважније је питање да ли и у којој мери могу да се приближе национални интереси држава-чланица. Да бисмо то могли проценити, погледаћемо неколико примера из држава-чланица (стање из септембра 2005. године).

Национални интереси

За време канцелара Герхарда Шредера и његове црвено-зелене владе Немачка се убрајала у највеће заговорнике почетка преговора са Турском и њеног приступања ЕУ-у. Управо супротну позицију заузимала је тадашња опозиција ЦДУ/ЦСУ. Након избора у Немачкој и закључивања коалиције, а с обзиром на то да су садашњи коалициони партнери имали сасвим супротна мишљења по питању Турске, не може више да се очекује да ће Немачка заузимати тако јак про-турски став као у доба Шредера.

Уједињено Краљевство које ЕУ жели као слаби савез држава, а не као уску федерацију, управо из овог разлога подржава приступање Турске.

У Француској можемо да приметимо изузетно скептично држање како владе тако и грађана по питању приступања Турске. Овакво држање је након одбијања Устава на референдуму још више добило на свом значају. Овде би требало да се напомене да су и Француска и Аустрија најавиле организовање референдума по питању приступања Турске Унији. Ови референдуми би, уз чињеницу да је за приступање нове државе-чланице неопходна једногласан одлука, могли да представљају несавладиву препреку.

Погледајмо још једну „нову“ државу-чланицу ЕУ-а – Пољску. Тамо се мисли, а ја морам да признам да је то доста реална процена, да ће Турска након евентуалног приступања к себи привући огромна финансијска средства ЕУ-а, која ће онда недостајати за Пољску. Осим тога, Турску у Пољској, а о томе смо и раније већ говорили, сматрају превеликом по броју становника да би ЕУ могла да се носи с њеним приступањем.

Комплексност и динамика ЕУ-а

Овим смо дошли до најмлађе историје, а самим тим и до краја нашег прегледа тока и најважнијих аспеката процеса проширења. Ово представља и крај Тематског комплекса „Европска унија“. Уместо закључка на самом крају, ја бих радије још једном указао на један од, по мом мишљењу, најважнијих аспеката везаних за тематику Европске уније.

Онај ко је Тематски комплекс прерадио од самог почетка могао је и на својој кожи да осети оно што је наглашено у оквиру наиме да се код Европске уније ради о једном заиста посебном систему који нема претече у историји, да се ради о потпуно наново развијеној структури за коју нигдје не постоји примјер, да се ради о вишестепеном систему у којем пажња мора да се обрати на све нивое, али и на целокупан систем и да се, уз све то, Европска унија стално мења.

Са овом изузетно великом и неупоредивом комплексношћу и динамиком у коштац може да се ухвати само онај ко у основи разуме предмет изучавања. А то основно разумевање почива на најважнијим научним питањима и одговорима који би требало да покажу узрочно-последичне везе.

Биће нам драго уколико нам је успело да Вам пренесемо ово основно разумевање нашег предмета изучавања, али и фасцинацију пред овом потпуно новом и све важнијом формом политике „у свету који се драматично мења“ – како је речено, оно што би нас посебно радовало је да Ви све то пренесете даље. Европи је потребна Европска унија, ако ни због чега другог, а разлога је много, онда због једног јако важног разлога – обезбеђивања мира! А Европској унији су, управо у овим тешким временима, потребни грађани који с разумевањем могу да прате и помажу њен развој.

[Аутор: Проф. Др. Wолфганг Сцхуманн]