Манастири Србије – српска духовност

Манастири су једна од најзначајнијих културно-историјских и духовних вредности у Србији. Настали су у раздобљу од XИИ до XВИИ века, смештени од Фрушке Горе на северу, преко долине Мораве и Ибра до Косова.

Архитектура манастира показује нарочиту разноврсност. Због скулпторалних украса, фресака, икона, рукописних књига и бројних дела примењене уметности, манастири Србије привлаче велику пажњу туриста из целог Света.

Средњовековни манастири су српска душа и вековима центар духовности српског народа, а фреске и иконе из српских цркава значајно су благо у културно-историјском наслеђу Европе и целог света. Комплекс Стари Рас са Сопоћанима, манастир Високи Дечани и манастир Студеница налазе се на Листи светске баштине УНЕСЦО-а.

StudenicaМанастир Студеница Мајка свих манастира

Отац Србије и оснивач династије Немањића Стефан Немања је подигао манастир Студеница 1190. године који је посвећен Успењу пресвете Богородице. Предање каже да се ловећи у питомини око данашње реке Студенице, узводно од места где се она улива у Ибар, велики жупан Стефан Немања зауставио са свитом да предахне. Очаран природом, а водјен Божјим провидјењем, одлучио је да на том месту подигне цркву у славу Мајке Божје.

Оригинални спој византијског простора и структуре храма и спољних облика и њихове обраде у белом мермеру, које потичу из романске архитектуре чине Студеницу ремек делом средњоевропске архитектуре. Студеница је живописана највише заслугом Светог Саве, али име грчког мајстора, аутора дванаест монументалних композиција није упамћено. Непознати Грк је увео за то време сасвим нову технику: фреско техником опонашао је мозаичко сликарство – на налепљеним златним листићима бојом је исцртавао коцкице попут правог мозаика. Фреске, ремек-дела византијског живописа са поћетка 13. века, обележиле су пут српског средњовековног сликарства.

Чувено распеће и ликови светаца у олтару, Студеницу чини јединственом а већи део фресака насталих у 16 веку представља репрезентативна дела своје епохе. Мало је познато да је баш овде установљена прва српска болница. А осам километара од самог манастира, уклесана у стену, налази се испосница Светог Саве.

У Богородичиној цркви у Студеници, почивају мошти Стефан Немање – Светог Симеона, као и мошти његове жене, монахиње Анастасије, и синова Вукана и Стефана Првовенчаног. Њима на поклоњење долазе генерације верујућих, а хиљаде добронамерних из целог света долазе да се диве свему што у историји европске и светске цивилизације представља ова српска царска лавра. Са својим храмовима, трпезаријама, кулама и конацима Студеница је задржала своју првобитну функцију, а као прворазредни законом заштићени споменик уписан је у листу светске културне и природне баштине УНЕСЦО-а 1986. године.

Шта видети?

Уз саму Студеницу, узводно уз Ибар ка Рашкој, подно Голије, налази се манастир Градац, задужбина француске принцезе, а српске краљице Јелене Анжујске, у којој се и замонашила и умрла. Њој у част, каже предање, краљ Милутин је целу долину Ибра засадио јоргованима. На брду изнад ње је једна од најбоље очуваних средњовековних тврдјава – Маглић.
У непосредној близини је и Жича, манастир који је, заједно са црквом Светог успења, саградио први краљ Србије Стефан Првовенчани

zicaМанастир Жича

Манастир првог српског краља Стефана Првовенчаног

Манастир Жича је задужбина првог српског  краља Стефана Првовенчаног. Градња главне манастирске цркве посвећене Христовом Вазнесењу започета је око 1206. године, а завршена пре 1217. године, када је Стефан Првовенчани добио краљевску круну из Рима.

За историју српског народа и његове цркве Жича има велики значај. Овде је Св. Сава, као први архиепископ независне српске цркве, која је стекла самосталност 1219. године, поставио седиште српске цркве, крунисао свог брата за краља и посветио епископе новооснованих епархија. Ту су крунисани и Стефанови наследници, синови Радослав и Владислав, рукоположен је архиепископ Арсеније, први наследник Св. Саве на челу српске цркве.

Крајем 13. века манастир је страдао и почетком следећег века обнавља га краљ Милутин. У време турске власти Жича је неколико пута опустошена и обнављана, а данашњи изглед резултат је великих рестаураторских захвата измеду 1925. и 1935. године и крајем осамдесетих година. По својој архитектури Жича припада рашкој школи, а фасаде су црвене боје по угледу на светогорску архитектуру.

У веома оштећеном зидном сликарству распознају се три хронолошко-стилске целине. Прву чине фреске настале после стицања црквене независности, а аутори су били цариградски мајстори. Другу целину чине слабо очуване фреске у капели куле, настале почетком четврте деценије 13. века. Најзначајнију целину чине фреске настале измедју 1309. и 1316. године, које се налазе у главном делу цркве, а чине их тематске целине: Велики празници, Сцене из живота Христа, стојеће светитељске фигуре и њихова попрсја. Аутори ових фресака су мајстори познате сликарске радионице краља Милутина, чија су дела и фреске у Старом Нагорицану, Богородици Љевишкој у Призрену и Краљевској цркви у Студеници.

Манастир Жича налази се у селу Крушевици, на путу измеду Краљева и Матарушке Бање

sopocaniМанастир Сопоћани

Фреске манастира Сопоћани врхунац фреско сликарства

Манастир Сопоћани  је подигао Урош И Немањић до 1260. године, а проширио и обновио средином 14. века његов праунук Душан. Од некада већег манастирског комплекса, који је сачињавало више градјевина до данас је очувана црква Св. Тројице.
Манастир припада рашкој градитељској школи. Живопис манастира убраја се у најимпресивнија остварења византијског фреско-сликарства, који на монументалан начин дочарава личности и догадјаје из хришцанске историје. Сопоћанске фреске, настале у другој половини 13. века, представљају врхунац једног класичног стила чије су основне категорије биле хармонија и лепота. Најдрагоценија фреска је композиција Успења Богородице на западном зиду цркве, која се одликује симфонијом жутих, плавих, зелених и љубичастих боја. Манастир је, у оквиру целине Стари Рас са Сопоћанима, уписан у Листу Светске културне и природне баштине УНЕСЦО-а 1979. године.

Манастир Сопоћани смештен је на самом извору реке Рашке, око 15 километара западно од Новог Пазара.

decani. jpgДечани

Манастир Дечани се налази 17 километара јужно од Пећи, на обронцима Проклетија. Манастир је као своју задужбину и маузолеј подигао између 1327. и 1335. године краљ Стефан Урош ИИИ Дечански, након чије смрти је радове наставио његов син Душан. Дечани представљају највећу црквену грађевину средњовековне Србије. Грађени су по узору на Богородичину цркву у Студеници, са разноврсном и богатом пластичном декорацијом на порталима, прозорима и конзолама. Основа цркве Христа Пантократора састоји се од три целине, троделног олтарског простора, петобродног наоса и тробродног нартекса. Над средишњим бродом наоса уздиже се купола, споља осмострана, а изнутра кружна. Кубе је високо 28 м. Градитељ фра Вита из Котора је структуру православног храма заоденуо романичком обрадом фасада, које су изведене у хоризонталним редовима светложутог и љубичасто-црвеног мермера. Сликарство Дечана је скоро у потпуности сачувано и броји преко 1000 појединачних фигура и сцена из историје хришћанства, разврстаних у преко 20 циклуса. Посебно је занимљив низ портрета чланова династије Немањић. Живопис је настао између 1335. и 1350. године и дело је већег броја сликара из разних крајева Душановог царства, међу којима су доминирали уметници из приморских крајева који су фрескама украшавали и православне и католичке храмове. Дечани су једна од ретких српских средњовековних цркава у којима је потпуно сачуван првобитни камени иконостас и већи број икона из 14. века.

Дечанска ризница, уз ону на Хиландару, је најбогатија манастирска ризница у целом српству, са око 60 икона из 14-17. века, старим рукописима, великим бројем књига и црквеним предметима од непроцењиве уметничке и културно-историјске вредности, који су презентирани у згради манастирске трпезарије и представљају највећу атракцију овог споменичког комплекса. Манастир Дечани уписан је у Листу Светске културне и природне баштине УНЕСО-а 02. јула 2004. године. На 20. заседању УНЕСЦО-овог комитета за Светску баштину, које је одржано у Виљнусу, Литванија, од 08. до 16. јула 2006. године, на Листу Светске културне и природне баштине уписани су манастири Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену, као екстензија манастира Дечана, а под заједничким називом „Средњовековни споменици на Косову (Србија)“.

Djurdjevi stupoviЂурђеви ступови

Налазе се на врху шумовитог узвишења које доминира панорамом Новог Пазара. Ђурђеви Ступови су подигнути око 1170. године као задужбина великог жупана Стефана Немање, одмах после пресудне битке код Пантине из које је изашао као победник над Византинцима и својом браћом. Комплекс су чинили црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом. Црква је добила име по Св. Ђорђу, коме је посвећена, и по два некадашња звоника (у старословенском језику – стопа, стуба). Наиме, према Стефану Првовенчаном, Немања је ову цркву подигао у знак захвалности Св. Ђорђу што га је избавио из тамнице где су га затворила његова браћа. Једнобродни храм са троделним олтарским простором, наосом и припратом, својим спољним изгледом одаје дух романског градитељства. Спој византијског просторног решења и романског градитељства израшће у оригиналну симбиозу на чијим основама се изградио рашки градитељски стил. Фреске, данас највећим делом оштећене, а делом пренете у Народни музеј у Београду, изведене су у најбољим традицијама комнинског стила и вешто прилагођене архитектури храма, што је посебно дошло до изражаја у куполи. Веома импресивна је слика Св. Ђорђа на коњу, која се налази изнад главног улаза у цркву. Улазна кула је доградњом апсиде на источној страни 1282/83. године претворена у капелу, коју је наменио краљ Драгутин себи за гробницу. Унутрашњост капеле је осликана фрескама историјске садржине и портретима првих Немањића. Такође се истичу представе четири српска државна сабора на којима су донете значајне историјске одлуке. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима, манастир Ђурђеви Ступови се налази на Листи Светске културне баштине УНЕСЦО-а од 1979. године.

Фрушкогорски манастири

Смештени су на падинама Фрушке Горе, у области Срема. Манастири су подигнути у касном средњем веку, када се тежиште српске културе под налетом Турака преместило у ондашњу јужну Угарску. Бурна историја, архитектонска и ликовна лепота и нарочито улога духовног средишта српског народа, допринели су великом значају фрушкогорских манастира у културно-историјском наслеђу Србије. На Фрушкој Гори је до 1941. године било 17 манастира: Крушедол, Старо Хопово, Гргетег, Велика Ремета, Мала Ремета, Сремска Раваница, Јазак, Шишатовац, Петковица, Бешенево, Дивша, Кувеждин, Раковац, Беочин, Привина глава и Фенек. Већина манастирских цркава саграђена су под утицајем моравске и рашке градитељске школе, а временом су радикално реконструисани. Приликом обнове, цркве су добиле високе вишеспратне звонике са барокним облицима и пластиком, а у унутрашњости – велике и сложене барокне иконостасе, које су осликали најбољи српски сликари тог времена. За време Другог светског рата више манастира је претворено у рушевине, у неким су оштећени или потпуно уништени живопис и иконостаси, а већина ризница је опљачкана.

GracanicaГрачаница

Грачаница је један од најлепших споменика српске средњовековне уметности. Налази се у истоименом селу, 9 км југоисточно од Приштине. Од средњовековног манастирског комплекса очувана је само црква посвећена Благовештењу. Подигнута је 1321. године, као задужбина краља Милутина, у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста и фасадама од наизменичних редова опеке и камена. Централна купола се ослања на четири ступца, надвишујући главни простор, који се на истоку надовезује на олтарски простор, на западу на унутрашњу припрату, а на северу и југу на бочне бродове, који се завршавају на двема посебним капелама. Са своје три апсиде, споља простране, источни део храма чини јединство са целом грађевином. Фреске у Грачаници осликали су грчки мајстори из Солуна, чувени Михаило и Евтихије, који су живописање завршили 1321. године. Одлично су очуване и припадају наративном сликарству, карактеристичном за српску и византијску уметност прве половине 14. века. У поређењу са фрескама из претходног века, композиције су мање, а мотиви разноврснији, укључујући сцене из живота светитеља и црквеног календара. У Грачаници је, први пут у старом српском сликарству, насликана генеолошка лоза династије Немањића, са 16 портрета, а на улазу у цркву налазе се портрети ктитора краља Милутина и његове жене Симониде. Њене, на слици оштећене очи, инспирисале су песника Милана Ракића да напише једну од најлепших песама новије српске књижевности. У манастиру се налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из 14. века, јединствена по својим великим димензијама (269 x 139 цм). На 20. заседању УНЕСЦО-овог комитета за Светску баштину, које је одржано у Виљнусу, Литванија, од 08. до 16. јула 2006. године, на Листу Светске културне и природне баштине уписани су манастири Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену, као екстензија манастира Дечана (који се на Листи Светске баштине налази од 2004. године), а под заједничким називом „Средњовековни споменици на Косову (Србија)“.

pokajnicaПокајница

Налази се у атару Старог Села, 3 км јужно од Велике Плане.Цркву брвнару подигао је 1818. године кнез Смедеревске нахије Вујица Вуличевић на месту на којем је учествовао у убиству свог кума Карађорђа. Њен настанак је тумачен као чин покајања, по чему је црква и добила име. Црква је једнобродне кружне основе са петоугаоном апсидом и седмоугаоним тремом, дограђеним 1880. године, када је грађевина препокривена шиндром. Темељ јој је од ломљеног камена, а зидови са прозорима од тесаних храстових греда. Унутрашњост цркве је подељена на припрату изнад које је галерија, наос засведен шашовцем и олтарски део. Оригинални иконостас дело је Константина зографа и потиче из 1818. године.

У порти се налази дрвена звонара и конак, вероватно из времена градње цркве, са дрвеним решеткама на прозорима. Као мирска црква Покајница је служила до 1954. године, када је претворена у манастир

prohor_pcinjskiПрохор Пчињски

Налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 км јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Прохору, који му је прорекао да ће постати цар. Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битнке манастир су разорили Турци, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница. У импозантном манастирском комплексу доминирају два конака, међу којима тзв. „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

Pecka PatrijarsijaПећка патријаршија

На самом улазу у Руговску клисуру, недалеко од Пећи, смештена је Пећка патријаршија. У манастиру се налазе четири цркве, сазидане једна уз другу, тако да данас чине јединствену грађевину. Најстарија црква Св. апостола, подигнута је у трећој деценији 13. века, а ктитор је био други српски архиепископ Арсеније И, који је овде пренео седиште архиепископије, које се дотле налазило у Жичи. Једнобродна грађевина са куполом, пространим олтарским полукружним простором и издуженим правоугаоним простором подсећа на архитектонско решење манастира

Текст преузет са сајта: www.serbiatouristguide.com