Пољопривреда

Пољопривреда је наше зелено злато.

Наш први бренд, са повољном климом са доста плодне земље богате минералима са доста река са предивним планинама.. имамо потенцијал за производњу великог броја пољопривредних производа и то на један здрав начин.

Данас кад је пољопривреда Србије тек у замаху држава има кључни значај и мора помоћи како законодавно са многим олакшицама, уредбама, субвенцијама као и главни гарант пољопривреднику за његов развој као и развој пољопривреде Србије.

Драгиша Јоцић

Пољопривреда наш бренд

Лане смо и поред пада производње имали род тежак десет милиона тона. Ова делатност лане је и једини део привреде који је остварио трговински суфицит са светом, јер смо имали рекордан извоз и увоз хране, али и суфицит од близу 200 милиона долара. Јер, извоз је вредан око 950, а увоз од 750 милиона долара. Успеси у аграру, нису резултат успешне аграрне политике, већ највећим делом дар – Бога. Ти резултати би били и бољи када би имали јасну економску стратегију. Резултат високог трговинског дебаланса земље је што имамо више од 3.000 разних увозника и 1.300 извозника. Ипак, у овом тренутку када желимо да будемо у друштву развијених, најјачи брендови у Србији могу бити једино пољопривредни производи и седам векова стара историја идеална за развој туризма, али везана за нашу храну. Професор брендинга у Паризу, човек нашег порекла Филип Михајловић истиче да у овој земљи може да се веома добро продаје ужички кајмак. Тако је пре неколико дана у село Шљивовица стигла поруџбина из Израела у којој стоји “пошаљите нам брод кајмака“! На последњем сајму брендова у Бегораду посетиоци су за омиљени домаћи бренд изабрали производ “Вода, вода“, а страни чоколада “Милка“. Посетиоци су као најперспективнији домаћи бренд изабрали фирму “Александрија“ која се бави производњом биолошке хране. Аграр, место сигурног новца и брендова Једно од решења одакле најбрже може да се дође до сигурног новца и за сервисирање дугова је – пољопривреда која већ низ година доноси четвртину суме од укупног извоза. Њена годишња производња вредна је око три милијарде евра, а оптимисти верују да она уз нову аграрну политику може да се удвостручи као и извоз који може да достигне две милијарде долара, каже потпредседник Привредне коморе Србије др Стојан Јевтић. У овој грани Србија најбрже може да створи свој производ, односно бренд који може бити конкурентан на светском тржишту. Светском – зато што ми само мали део наших производа можемо да продајемо на тржишту ЕУ са 450 милиона становника. За највећи део артикала, треба да тражимо купце на другом делу света, где можемо да будемо конкурентни. Најбрже брендиране производе можемо да створимо у аграру и да имамо новац који ће нам бити неопходан за враћање дугова. Да би наши производи, још увек непознати у новом свету, кренули ка купцима, неопходно је редефинисање тржишта, кроз уважавање промењених околности. Треба се фокусирати на тржишта земаља у окружењу, са којима имамо потписане уговоре о слободној трговини (њих осам) у Југоисточној Европи и на некадашња тржишта несврстаних земаља. Ту су и тржишта Руске Федерације и Кине. На тржишту ЕУ ми нисмо конкурентни, али морамо на њему да будемо присутни. Ми морамо хитно деловати, а на кратак рок то су производи агрокомплекса из виших фаза прераде, а они покрећу и прерађивачку индустрију. Дакле, морамо створити српски бренд за свет. То ће значити и напуштање сировинске базе за развијене земље, и стварање и заштиту домаћег бренда, уз поштовање светских стандарда квалитета са унапред обезбеђеним пласманом на кратак рок. Када је реч о дужем року, он подразумева оснивање потпуно нових производних активности и стварање нових производа. За одлазак наших производа на светско тржиште у великој мери може да помогне и до сада запостављена дијаспора. Она може да буде мост са другим земљама и “трансформатор“ нових технологија, пословних искустава и гарант поверења за стране инвеститоре и купце. Капитал којим располаже наша дијаспора (око четири милиона људи на свим континентима) процењује се на 50 до 60 милијарди долара и само десет одсто тог новца инвертирано у нашу земљу препородило би привреду. Дакле, нама је потребна моћ имена. Значи, морамо имати робну марку или бренд. Рецимо да у свету данас постоји 100 највреднијих робних марки од којих чак 60 држе америчке фирме, на другом месту су немачке компаније, затим фирме из Француске, па Јапана и Швајцарске… Да би нека робна марка стигла на ову листу коју објављује амерички “Бусинесс – Wеек“, морала је да има вредност већу од милијарду долара, затим да трећина њене зараде потиче ван домицилне државе и да има јавно доступне финансијске и маркетинг податке. Ниједна земља није изашла из кризе и решила проблеме привреде све док није стабилизовала производњу у аграру (ми имамо падове и раст све до 20 одсто) јер стабилна производња хране ствара услове за стабилну економију. Анализе показују да у аграру можемо имати најбржи раст производње и да би 2010. године могли да имамо производњу вредну и шест милијарди долара и извоз од две милијарде долара. То нам омогућава пољопривредно земљиште од 5,11 милиона хектара и производње хране на тим површинама. Наша земља има пројекте у области прераде жита и индустријског биља, прераду поврћа, воћа и грожђа, сточарских производа, туризма… Производи за свет могу да буду из програма прераде жита и индустријског биља: то су термички обрађени производи од целог зрна стрних жита, високовредна храна на бази кукуруза, девичанско јестиво уље из семена тикве, хладно цеђено уље сунцокрета са измењеним садржајем токоферола, нови снек производи на бази језгра сунцокрета, сојини протеини, љуспице, сојини одресци стандардизовани суви екстракти кантариона, хладно цеђено уље од бундеве. Кроз програме прераде воћа и поврћа свету можемо да понудимо широк асортиман производње, артикле из индустријске прераде и сушења поврћа, сокове из поврћа, компоте, сокове, џемове, сирупе, вина и друга алкохолна пића. “Прерадом сточарских производа можемо да понудимо и војвођанске специјалитете (шунку, кулен, кобасицу…), живинско, јунеће, пачије, гушчије, јареће, јагњеће месо… Ту је и речна риба, прерада жаба и пужева, производа из фармског гајења нојева, фазана, голубова, кунића, дивљих свиња, муфлона. Можемо се вратити и некада уносном занимању – гајењу свилених буба, преради перја, већој производњи меда. У свему томе незаобилазан је туризам и то ловни, транзитни, туризам на водама, сеоским салашима. Имајући у виду могућности развоја пољопривреде и прехрамбене индустрије и шансе за производњу такозване “здраве хране“ као српске робне марке, најбољи концепт би био развој региона у којима доминирају сеоска подручја – био би интегрални рурални развој који подразумева и развој око пољопривреде. На тај начин би зауставили и нестанак српског села. Јер, од 4.706 српских села, на путу нестајања је свако четврто или њих 1.200. Прошло је време извоза на тоне, па морамо нудити нове производе. То морају бити артикли са географски заштићеног порекла са препознатљивиим робним маркама. Српске робне марке могу да добију лесковачка пржа, дуван чварци, “карађорђева шницла“, слатко од руже, љутеница, џемпери из Сирогојна, пиротски ћилим, бурек из Ниша који се већ извози у Немачку, ужички кајмак и сир, лепиња “са све“, пршута, сланина, козје млеко које се у свету цени као лек“, каже творац националног програма хране намењене, пре свега извозу академик др Драган Шкорић, из новосадског Научног института за ратарство. Брендови, шљива, вода, вино… Морамо признати да се у овом тренутку наш бренд за свет тешко може у правом смислу дефинисати. Ако би појаснили шта је то, онда треба рећи да је то нешто квалитетно, добро познато на тржишту, лепо, најчешће скупо, са познатим именом. Неке наше потенцијалне брендове други су заштитили. Наш бренд би морао да има знак – Маде ин Сербиа. Сад по ко зна који пут поново крећемо од почетка на грађењу бренда. Најбрже можемо да идемо са производима који реално имају шансу, а то су вода, малине, шљиве, шљивовица, вино, шунка, сир, кајмак, печурке, златиборски пршут… Поменимо ту и опанке као јединствен дизајн обуће у свету, па што ту не би била и фрула… У прошлом веку богат је био онај ко је имао довољно нафте, а у овом миленијуму највеће богатство представља вода. И то обична, али и минерална (имамо у експлоатацији 326 извора) Некада је наш најзначајнији извозни производ била сува шљива. Први извозни посао Србије у САД, 1897. године био је извоз 40.000 тона сувих шљива (данас се то креће тек око 1.500 тона). То је тада Србију избавило из кризе. Данас смо светска сила у производњи, годишње 500.000 тона шљива, више од 100.000 тона малина, али – не знамо да продамо у свету. Мало је произвођача који су стекли домаћи и светски углед као што је “жута оса“, “јеврејка“, “соколова ракија Пример бизнисмена Да се некада из Србије успешније него данас у свет извозило најбоље потврђују чињенице да је народни добротвор и трговац Миша Анастасијевић захваљујући својој умешности од света имао трговачке привилегије, чак и монопол, између осталог за извоз соли, увоз робе из Аустрије. Захваљујући таквом раду створио је компанију са 10.000 људи и 80 бродова… Он је био и највећи трговац на Балкану. И Милош Обреновић је годишње само у Аустрију извозио 250.000 товљеника… За таквим трговцима, по новом имену, бизнисменима, Србија данас вапи.

Аутор: Бранислав Гулан Датум: 12.03.2006