СРБИ ЈЕДИНИ СТРЕЉАЛИ СВОЈЕ ГЛУМЦЕ

dru-streljani-glumci_620x0Државна комисија за тајне гробнице пописала је више од 50.000 жртава и евидентирала 211 локација. Од свих бивших република СФРЈ, само се Србија обрачунавала са уметницима – убијено их је 77 ДРЖАВНА комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, за три године рада прикупила је податке за више од 50.000 људи настрадалих у послератним чисткама, и евидентирано је 211 локација. Књига жртава направљена је као модерна база података, доступна грађанима преко сајта Комисије, где они, али и судови, могу свакодневно да користе податке за потребе рехабилитације. За свако лице постоје име и презиме, занимање, националност, пребивалиште, место рођења, време и место страдања. Из регистра се може видети и ко су, према занимању и социјалној структури били настрадали.

– На мети су се нашли средњи предузетнички слој, образованији људи антикомунистички оријентисани, припадници слободних професија у градовима, а у селима кметови, деловође и такозвани кулачки елементи – каже др Срђан Цветковић, бивши секретар Државне комисије за тајне гробнице. Према броју настрадалих предњаче: домаћице (2.892), занатлије (2.567), жандарми (1.897), чиновници (1.008), трговци-кафеџије (857), официри (815) и радници (805). Ту су и ученици и студенти (416), учитељи, професори и инжењери (345), сеоски кметови/председници општина и начелници (264), свештеници (151), индустријалци и предузетници (159), адвокати и судије (118), лекари и апотекари (105), глумци и уметници (77), и новинари (72).

– Наравно, највише је земљорадника, преко 8.923, и то махом имућнијих домаћина – констатује Цветковић, и додаје да је специфичност Србије у односу на остале бивше југословенске републике то што је стрељано много уметника. Међу њима има сликара, музичара, а посебно глумаца, а то није био случај ни у Хрватској, ни у Словенији. Зна се да су одмах по ослобођењу Београда, у новембру 1944, стрељани глумци Александар Цветковић, Јован Танић и Љуба Васиљевић, као и да су хапшени и, залагањем Митре Митровић (прва супруга Милована Ђиласа, кљижевница и министар просвете у првој послератној српској влади), спасени Олга Спиридоновић, Жанка Стокић (касније је осудио Суд части) и многи други. И у Нишу су глумци извођени пред стрељачки вод. Међу њима Светозар Цветковић и Миодраг Ковачевић, уз још пет чланова тамошњег позоришта. Многи припадници уметничке групе чика Душка Илића на Чукарици, која је током окупације играла представе у оквиру Црвеног крста (скојевци их означили као равногорске), ухапшени су. Четворица су стрељана, без суђења, на Кошутњаку, почетком новембра 1944. Стрељан је вођа дружине Душан Илић, Антоније Милановић, глумац-аматер и хоровођа Цркве Светог Ђорђа на Чукарици, Бошко Савковић, матурант са свега 17година, и Радослав Павловић, студент Ликовне академије и глумац којем је отац настрадао на Сајмишту. Милан Срдоч је помилован у задњи час и послат на Сремски фронт, где је био лакше рањен. Заједно са Историјским музејом Србије, Цветковић је покренуо пројекат мултимедијалне изложбе „У име народа!“, која би требало да буде постављена до краја године.

ИМАЛИ СУ СРЕЋЕ

ЗА београдског глумца Лазара Јовановића (Лепи Лаза) објављено је у „Политици“ да је стрељан, међутим грешка бирократије и Озне оставила га је у животу. Позоришни редитељ Јосип Кулунџић имао је такође среће – осуђен је на само три године принудног рада због ангажмана у Уметничком позоришту и културне сарадње с Недићевим режимом.

Извор: Новости